недеља, 04. октобар 2009.

Too deep to be true -Kosovo i koka


Peščanik, 14.11.2008.


Sinoć sam u magnovenju ugledao na televiziji lik gospodina Samardžića i stresao se pri pomisli na moguće vaskrsnuće tog čoveka u javnom životu. Pre nego što sam uspeo da ugasim televizor načuo sam kako profesor Samardžić izgovara neke reči koje me podsećaju na hladne, februarske dane u kojima sam morao da nosim duks sa kapuljačom i kožnu jaknu (sako, tačnije) da me neki huligan maskiran u pravoslavnog fundamentalistu ne bi harasirao zbog “ustaškog” outfeat-a, što mi se ranije već događalo. Pre nego što sam sabio savetnika Samardćića duboko u podsvest čuo sam ga kako pominje neku nametnutu realnost na Kosovu. Pomislio sam kako gospodin Samardžić svakako ne bi trebalo da se bavi pitanjem svoje psihotične realnosti spram “južne srpske pokrajine“, naručito imajući u vidu da je u maju oduvan sa scene pobedničkom, novogovornom, šizoidnom krilaticom: I Kosovo i Evropa. Ali gospodin, čiji mi prešminkani lik, dok ovo pišem, iskače u zastrašujućim blicevima vizualizacije, me je motivisao da konačno sa vama podelim priču o svom nedavnom putovanju u Prištinu.

U Prištini sam do sada bio samo jednom, pre više od godinu dana, jer je to bio najednostavniji način da od izvesne fondacije dobijemo neke sitne pare za finasiranje supkulturnog vodiča kroz bivšu Jugoslaviju. Pošto je ceo projekat u koji smo verovali, kao i sve na tzv. Balkanu, rađen i vođen sa besmisleno puno entuzijazma i optimizma, iskoristili smo tu posetu da uslikamo ceo grad i popišemo lokacije za naš vodič. Poklopilo se da je u to vreme ispred nekadašnjeg centra Boro i Ramiz, na kome danas stoji desetak metara velika slika Adema Jašarija, održan rejv na otvorenom na kome je live act radio Anthony Rother. Bila je to pristojna zabava a za to vreme koje smo proveli u Prištini upoznali smo kul ekipu mladih Albanaca sa kojima smo se smucali naokolo. Ima među njima puno ljudi koji su devedesetih studirali preko i koji su se na Kosovo vratili ’99, ali i ljudi koji su ceo svoj život proveli dole. Već tada sam zagrebao po nečemu što mi se na nedavnom putovanju složilo u jednu, tako dobro poznatu priču.

Stigao sam u Prištinu oko podneva zajedno sa dva člana ekipe sa kojima sam pokušavao da snimim neki film o mladima u regionu.


evo nas kako, zbog logističkih propusta, ispadamo iz mini busa na potpuno pogrešenom mestu od dogovorenog, paranoično mumlajući nešto na srpskom jeziku u potrazi za Kosovskom vezom. Kotrljali smo se oprezno pored perionice ‘Bil Klinton’, dvoje studenata FDU-a (beskompromisna dizajnerka zvuka sa bitchy stavom i talentovani, dobrodušni snimatelj, koji od rođenja ne čuje na jedno uvo) i ja, predaleko mislima udaljen od mesta na kome smo se našli. Dream fucking team. Bez većih komplikacija prva prepreka je uspešno savladana i mi smo se smestili u stan na osmom spratu solitera u centru grada.

Dolazak na Kosovo izaziva stanje slično jet-legu koje je prouzrokovano preranim buđenjem, višesatnim poskakivanjem sa sedišta u ritmu rupa, i konačnog ateriranja u tu realnost, sa osećajem krivice i paranoje okačenim oko vrata.

Priština je manje ružna nego poslednji put kada sam bio a u centru grada su zatvorili i popločali jednu ulicu dajući centru grada šetalište i neku razumljivu formu. DJ iz Prištine mi kaže kako je navodno uilica popločana radioaktivnim materijalom iz Kine i da se puno pisalo o tome.

“Ali, šta zaboga nije radioaktivno u Kini”, dodaje on i svi se smejemo.


Proveli smo popodne u pokušajima formatiranja i opuštanja uz par sastanaka i dogovora o logistici a potom su nas domaćini istovarili u neki restoran na večeru. Društvo u restoranu pravili su nam poslovni ljudi i 30tak muškaraca koji su večerali za susednim stolom a nad kojima je lebdela aura vojne formacije u civilu. Iako sam se zaista trudio da ne mislim na oca, koje je mobilisan i poslat na Kosovo za vreme bombardovanja, fleširala me je slika njega koji vozi vojni kamion u koloni od 30 000 vojnika koji se vraćaju sa Kosova, i uz pucanje ulaze u Kraljevo. Grad je bio prepun ljudi na ulicima koji bacaju cveće i kliču im, tek povremeno menjajući izraz lica pred traktorima i pretovarenim kolima pomešanim sa kilometarskom kolonom vojske. Tokom ta tri meseca bombardovanja moja generacija slavila je 18. rođendan u specifičnim uslovima žurki koje su počinjale u 3 popodne iz završavale se do osam. Ja sam tada počeo da pijem kao blesav, duvalo se više nego ikada, devojke su kompulsivno gubile nevinost, mama je provela 3 meseca na lekovima za smirenje a baka (koja je već odradila bombardovanje Beograda 41 i 43) smireno je odrađivala logistiku. Ćale je izgubio dva bliska prijatelja a dobio škripu zuba dok spava.

Napunio sam 18 godina besniji nego ikada.


I evo me devet godina kasnije kako sedim u restoranu u Prištini, stidljivo se, sa osećajem krivice obraćam starijem konobaru na engleskom jeziku. Konobar odlučuje da prekine tu farsu i na užas dizajnerke zvuka izgovara na srpskom:

“Pričajte srpski. Sve je u redu. Nemoj da se plašiš. Mi smo sada nezavisni. Mi smo sada demokratska država. Treba to i da dokažemo”

Svi se smeškamo i grč polako nestaje. Nakon večere konobar nas pita da li želimo kafu na račun kuće i daje mi svoj mobilni telefon da pozovemo organizatora koji nas je ostavio i nestao. Raskravljeni uslugom i oslobođeni straha, ostavljamo napojnicu i nestajemo u mračnom gradu.

Nekoliko sati kasnije klackao sam se na barskoj stolici ošašavljen koktelima u trećem po redu kafiću u koje su nas prijatelji vodili. Prepričavao sam scenu za večerom flertujući sa njenim očima dok su mi njena usta objašnjavala:

“To je albanski običaj. Niste dobili nikakav specijalni tretman. Posle večere gostima se služi kafa”, cerekala se i nastavila da mi priča o albanskoj kulturi o kojoj nisam znao apsolutno ništa iako sam so much građanski orijentisan. Tako pijani trtljali smo o reality show-u koji bi se zvao: Srbin u Prištini i koji bi pratio svakodnevni život Srbina u albanskom okruženju.


Mogla bih da ti nabavim jako puno para za tu emisiju, ali niko ne sme da zna da sam ja uključena u projekat”, brzo je govorila dok sam pokušavao da shvatim da li je ozbiljna.

“Pa imate ove fondove za multietičnost”, teatralno sam se nadovezao “Biti Srbin na Kosovu najbolje je plaćen posao ovih dana”

“Pa daaaa”, nije prestajala da se kikoće.

“Upoznao sam skoro nekog slikara iz severnog dela Kosovske Mitrovice koji mi je pričao da on radi u školi kao nastavnik za duplu platu od hiljadu i nešto evra, koju mu plaća država Srbija...”, prekinuo sam trtljanje i odsurfovao u mislima na to veče u kojoj mi je taj mladić pričao kako nije problem u ljudima, sa obe strane mosta, koji su odrasli u Mitrovici, već u onima koji su posle rata došli tu, traumatizovani za sva vremena. Pričao mi je o nekim stražama mosta i o sireni koja znači da ceo grad mora da izađe na most. Kaže da ne može da garantuje prijateljima Albancima bezbednost na Severu ali da on ponekad ide kod njih. Govorio mi je tada da je plata jedino što ga drži dole i da ne može da se oženi jer ne želi da odgaja dete na takvom mestu. Kaže da ne želi da objašnjava detetu šta je to most.

Iz razmišljanja sam se trgao kada su prijatelji odlučili da nas odvedu na još jedno mesto. Pili smo već 5 sati i vozili se neosvetljenim ulicama ka novoj turi. Našli smo se u nekom klubu u kojem nas je gazda, kada je čuo da smo Srbi dočekao rečima:


“Odakle ste? Iz Beograda?”

“Aha”, nasmejano sam mu uzvratio.

“Ej kakvi ste vi Srbi, pa svi ste iz Beograda. Jel’ ima neko da nije iz Beograda ko je iz Srbije”, vrištao je unaokolo, smejući se.

“Evo, ja sam iz Kraljeva”, vadio sam se brže, bolje.

“Svi su iz Beograda...”, nastavljao je uporno svoju predstavu taj pijani veseljak.

Posadili smo se u neki ćošak odakle nam gazda nije dozvoljavao da plaćamo pića, gađajući nas turama. Pored njega je sedeo pijani gospodin koji se klatio, zaplitao jezikom i grlio svaku devojku koja je prošla. Dosta raspusna scena koju je pratio dobro poznat sjaj u očima prijatelja sa kojima smo došli. Odlučili su da se dignu. Jedan poziv, 15 minuta čekanja, i nekoliko ritualnih odlaska u kupatilo.


Ja sam za to vreme pričao sa gazdom koji nije prestajao da me zajebava:

“Idem ja u NY često. Tamo se taj tvoj fazon nosi već tri godine”

“Ma, ja mislim da se to tamo uvek nosilo”, pokušavao sam da se odbranim.

“Ma da. Ali se baš takvi šeširi nose od skoro”,nije prestajao, “Idem ja tamo često ali ne mogu duže od par dana. Već sam mator i ne mogu da izdržim. To su apartmani od par stotina dolara...ma da ti ne pričam. Mislim svašta sam ja radio tamo...da ti ne pričam... sa Džordž Klunijem, Marajom Keri i svim živima...da ti ne pričam”, vezao je sitan vez gazda dok sam ga gledao u čudu.

Matori gospodin okomio se na dizajnerku zvuka pa smo krenuli u zajedničku akciju. Ja sam blokirao devojku a njemu rekao: Reši prijatelja.

On ga je zagrlio i sklonio na stranu a zatim se okrenuo prema meni i rekao: “Rešeno.”

Zadovoljno smo nastavili da pričamo. Pojavljuju se neka deca koji prodaju upaljače koji projektuju slike albanskih lidera i poginulih boraca OVK-a. Kupujem nekoliko komada i pravim projekciju na zidu. Pop art iz Kine. Haradinaj na zidu. Egzaltiran dobrodošlicom pozvao sam gazdu da mi se obavezno javi kada dođe u Beograd da JA NJEMU POKAŽEM.


Rekao je kratko:

“Ne mogu u Beograd. Ne mogu još.”

“A što ?”, pitao sam ga u blentavom čudu.

“Ne mogu”, odgovara on uz grimasu i spušta glavu.”Ja ne delim ljude ko su i šta su, vidiš i sam...ali ne mogu da im zaboravim neke stvari. Svašta sam prošao i za vreme rata i svašta sam video. Imao sam ja puno prijatelja Srba ali ne mogu da im zaboravim jednu stvar. Kad su na demostracijama, studenstkim ’96, nosili transparente NE DAJTE IM OLOVKE”

“Ne dajte im olovke?”, ponavljao sam za njim.

“Ma da. Uzeli univerzitete, uzeli sve i onda još kažu - ne dajte im olovke. E u pičku materinu”, kaže on.

“E u pičku materinu!”, kažem i ja.

“To je to deep to be true”, dodala je šeretski, pomalo iskrivljena prijateljica a onda smo svi zaćutali.

Članovi ekipe mi prilaze i govore da im se spava i ja odlazim sa njima kući grleći se sa gazdom i prijateljima koji cupkaju u amfetaminskim tikovima. Monday feels like Friday.

Penjemo se na osmi sprat, kroz prljavi ulaz, peške jer lift ne radi. Bacam pogled sa terase na mitski, mračan grad i padam u krevet.

Sledeća dva dana proveli smo u jurnjavi snimajući grad iz svih mogućih uglova i pokušavajući da uhvatimo što više autentičnih priča. Priština je dosta ružan grad sa pomešanom socrealističkom arhitekturom i šarenom, organic novo-divlje gradnjom. Infrastruktura u gradu je potpuno razjebana a centar grada već godinama nema vodu od 11 sati uveče do 6 ujutru. U gradu živi oko 70% stanovništva mlađeg od 30 godina i to čitavom gradu daje neku čudnu energiju kroz koju se prepliću optimizam, gudra, nada i depresija. Kafići i restorani puni su mladih i lepih ljudi. Ulicama hodaju pomešani japiji, stranci i ruralno stanovništvo. Ispred NEWBORN instalacije neki tip me je zamolio da ga uslikam sa ženom. Albanski prevodilac mi objašnjava da su prvi put došli iz Peći u Prištinu. Malo dalje, kod privatne Američke škole, neki mladi Britanci dele letke kojima pozivaju na predavanje o Bibliji. Zajebavamo ih dok pokušavamo da shvatimo kojoj manjinskoj verskoj zajednici pripadaju. Kažu nam da misle da je Kosovo dobro mesto za širenje njihovog učenja. Ispod Megaborda Adema Jašarija, autor rada koji u Srbiji skoro niko nije skapirao, po prvi put za nekog iz Beograda objašnjava svoj rad pričajući na srpskom. Govori o preispitivanju mitomanije albasnkog društva kroz citat Vorhola i govori kako mu je muka više od te priče koju je davno uradio. Kaže da su ga prvo napali 2003. zato što se na takav način igra sa herojima, a da su posle incidenta u Beogradu počeli da ga slave jer je izložio albasnkog heroja u Beogradu. Ni jedni ni drugi nisu ukapirali. Dok izgovara heroji čujem odjek teroristi u glavi i postajem anksiozan. On nastavlja svoju priču i kaže da ni on ne može u Beograd.

“Zašto?”, pitam ga.

“Plave uniforme”, odgovara.

“Plave uniforme?” ponavljam

“Da. plave uniforme, sve mi se skupilo u njima. Sve vreme devedesetih plašio sam se da izadjem na ulicu, nisam nosio ličnu kartu i ponavljao sam neko srpsko ime u sebi. Ovako si mogao da dobiješ šamar”, odmahivao je rukom, ”Mogao si da dobiješ batine i šamar samo zato što se zoveš tako kako se zoveš. Te plave uniforme i ti ogromni policajci uvek sa puškama. Ne mogu u Beograd. Ne ide mi se, stvarno.”

“Dobro”, kažem ja i nastavljamo razgovar o nadi kao njihovom najvećem resursu.

Mladi na Kosovu se primetno lože na Balkan-priču jer osećaju da su najegzotičniji i potpuno različiti u tom kontekstu. Oni su žrtva i pobednici istovremno, i oni to znaju. Na Kosovu se apatija tek očekuje i ona će doći kao posledica uzroka o kome niko živi ne priča.

Priština noću podseća na Beograd oko nove godine. Svi su na koki. Ko nije na kokainu taj je na dopu, ali generalno svi su na nečemu. Kokain je posebno opasan jer ga koristi mlada elita Kosova, oni najškolovaniji i najsposobniji. I ne samo da ga koriste nego ga vade kao pljuge iz džepa.

Pre nego što uzmeš kokain i ne znaš da ti je potreban, a onda i dalje ne znaš šta je ono što ti pruža ali shvataš kako ti je neophodno da bi nastavio da se zajebavaš. Zapravo problem nastaje u toj praznini koju prestanak dejstava kokaina izaziva. Ta praznina te ne vraća u stanje u kome si bio pre nego što si je uzeo, već te zakucava u ponor iz kojeg možeš da se izvučeš jedino ako je je ponovo uzmeš. Paradoksalno, što više koke uzimaš to si bliži tački na kojoj si bio pre nego što si kokain prvi put uzeo. Tako se taj začarani krug pretvara u zajeban hobi. Koka je jedna strašno glupa i precenjena droga čiji bi šmek nestao kada bi joj se oduzeli socijalni atributi klasnog simbola. Ali, dok to ukapiraju mladi na Kosovu poklopiće ih tranzicija praćena postamfetaminskom depresijom. A onda su najebali na način identičan talentovanim, mladim ljudima širom Balkana kojima se godinama valja jeftina i loša gudra koja satire ono malo pameti koja ne pristaje na neprekidnoserviranjesranja o životu i realnosti.

Srbija se ne razlikuje.

Uz gudru se valja i tabloidno novinarstvo, populizam i ksenofobija. Podgrevaju se mitovi i nacionalna osećanja, gazi se po mrtvima i pljačka se na seljačke fore. Obrazovanje je ruinirano a čitavo društvo je sistemski korumpirano. Strah je u vazduhu a paranoja institucionalizovani oblik mišljenja. U Srbiji svakog jebenog dana ne prestaju da pričaju o Kosovu a na Kosovu ih pumpaju optimizmom novog početka i zelene trave. Za to vreme srpski policajci pretvaraju se da su na administrativnom prelazu a albanski pocijaci su napravili carinu. Boris Tadić stvarno nije glup. A nije ni Ivica Dačić. Vuk Jeremić misli da je kul a Krkobabić je rekao njet MMF-u. Čedo, razvedi me. Molim te.

Za to vreme na Kosovu nema rominga i nema ni dometa. Sa kosovskog mobilnog ne može se poslati sms u Srbiju. Ono malo mladih Alabanaca koji nisu traumatizovani, ne mogu da dođu u Beograd jer njihova nova dokumenta Srbija ne priznaje. Mladima iz Srbije ne pada napamet da odu na Kosovo jer misle da će ih dole neko okretati na ražnju. I svi tako žive oprezno u svojim malim, izolovanim stvarnostima.

Srbiju vodi šminkerski deo New Wave ekipe kojoj se smejao ceo grad. Tog grada više nema jer su svi ili zapalili ili se raspali od gudre potcenjujući realnost a precenjujući sebe. U amanet su nam ostavili novu realnost kroz koju maršira kapitalizam u svom mutiranom obliku, nemilosrdno kalupeći sve pred sobom do tačke negacije pojedinca u njegovo ime. Sve u ritmu pesme: “Udri bogataša i uzmi mu sve pare”, sa albuma Čokolada koju peva Srđan Šaper. O tempora o mores.

I onda se u celoj toj apsurdnoj priči pojavi profesor Samardzić da nešto malo i on objasni o realnosti.

Podelio bih, na kraju, sa gospodinom Samardzićem jednu intimnu ispovest o realnosti na Kosovu koja me je lično veoma razljutila.

Sedeo sam, naime, poslednje večeri u stanu u Prištini, sa zgodnom mladom Albankom i muvao se kao što to rade svi mladi, bez obzira na etničko poreklo. U sred pipkanja, ona se dohvatila novčanika i shvativši da nema više koke pozvala svog dilera, odjurila na šemu i nikada se nije vratila. Proveo sam tri sata u čekanju i zaspao ljut.

Dakle, REALNOST je, gospodine Samardžiću, da ja nisam imao sex u Prištini jer je moja potencijalna partnerka imala problem sa gudrom.

Molim vas, da jednom i za sva vremena odjebete više sa tom luzerskom pričom.

Faleminderit.

P.S. Nevladine organizacije koje bi trebalo da se bave ovim pitanjima ne postoje, nemaju nikakav dodir sa “realnim” problemima ili su potpuno kompromitovane neinventivnim projektnim aktivnostima, pretencioznim i potcenjivačkim stavovima, jeftinim politikanstvom i prevelikim brojem kompromisa koji negiraju suštinu njihovog deklarativnog zalaganja. Suma sumarum, njihovo delovanje proizvelo je u poslednjih 15-tak godina više štete nego koristi, uz protraćene milione donacija. Čast izuzecima.


Нема коментара:

Постави коментар