недеља, 04. октобар 2009.

Kuwait City

Odvajanje

Otišao sam iz Beograda krajem marta dok su se još uvek nosili kaputi.

Period pun dobrih žurki koje su se nizale jedna na drugu.

Što je svakodnevica tužnija to su klubovi puniji, a percepcija zamagljenija. U tom bluru prolazi vreme kojeg imamo na pretek. Bilo bi sve to dosta zabavno da nije istovremeno opterećeno pesimizmom i weltschmerz-om kao dominatnim kreativnim pokretačima i ciničnim nihilizmom kao vladajućem sistemom promišljanja. To se svakako odnosi na one koji i dalje nešto razmišljaju. Ovim ostalima je svejedno.

Dakle, napustio sam krajem marta zemlju, u kojoj interventna brigada prosipa mozak nevinom dečku, dok saobraćajnog policajca ubija 19-godišnji mladić, i otišao u Kuvajt.

Kao konsultanta me je angažovala međunarodna, nevladina organizacija. Opis mog posla podrazumevao je savetovanje zainteresovanih klijenata o upotrebi interneta i novih medija u kampanjama. I evo me teleportovanog u luksuzni hotel u zemlji u kojoj se novčanom lobotomijom sistemski neguje dosada.


Kontekst

KuvajtKuvajt je do 30tih godina prošlog veka bio posrednik u trgovini između Indije i Evrope. Kuvajćani su koliko su mogli manevrisali unutar interesa velikih sila, gledali svoja posla i bavili se trgovinom biserima, drvetom, konjima i začinima. Ipak spram susedne Basre, Kuvajt je uvek bio žabokrečina i preživljavalo se od vađenja bisera iz školjki.

Onda je 1936. otkrivena nafta koju deset godina kasnije počinju da eksploatišu uglavnom Britanci. Kuvajt prestaje da bude britanski protektorat i stiče punu nezavisnost 1961. kao parlamentarna monarhija. Nekoliko godina kasnije država će nazionalizovati sva nalazišta nafte (ali uvek, pa i danas davati 25% nafte Britancima).

Nezavisnost, parlament i demokratiju u Kuvajtu bi trebalo shvatiti uslovno.

Kuvajćani su vekovima bili plemenski organizovano društvo na čelu sa kraljem (emirom). Emir, Jaber III al-Sabah, tokom 70ih i 80ih je sproveo snažnu reformu društva. Modernizacija i liberalizacija Kuvajta bili su organičeni oružanim i diplomatskim tenzijama sa susednim zemljama i propratnim efektom jačanja konzervativnih, islamističkih snaga u parlamentu. Parlament, na koji su Kuvajćani ponosni, organičen je apsolutnom voljom emira koji ima pravo raspuštanja parlamenta na (ne)određeno vreme. Iako osakaćen, parlament samim svojim postojanjem čini skromnu protivtežu apsolutnoj vlasti kraljevske porodice.

Tenzije sa Irakom kulminirale su invazijom iračkih snaga 1991.

Kuvajt, Saudijci i ostali golfski Arapi su finansirali Sadamov rat protiv Irana. Nakon završetka rata, bankrotirani i super-naoružani Sadam je zatražio reprogramiranje dugova. Kuvajt je odbio. Sadam je onda zauzeo Kuvajt, uz unutrašnju propagandu o kuvajtskim lopovima koji ispod zemlje kradu iračku naftu. Usledila je dobro poznata međunarodna intervencija (prvi prenos rata na CNN-u).

Koliko god bila plemenita namera saveznika (predvođenih Amerikom), trebalo bi napomenuti da je Kuvajt isplatio 19 milijardi dolara koalicionim snagama za troškove koje su imali u operaciji oslobođenja Kuvajta. Bakšiš je uključen.

Na mitu pravdoljubivosti i uslovne slobode kreće ubrzana obnova zemlje i razvoj Kuvajta u jednu od najapsurdnijih zemalja koje sam posetio.


Apsurd

Teško je iz narcisoidne, lokalne patnje nad haosom koji nas okružuje razumeti postojanje tako besmisleno uređenog društva, koje unutar sebe praktikuje selektovane karakteristike kapitalizma, socijalizma, konzervativizma praćenog kompulzivnim konzumerizmom i rasizmom.

Čitav Kuvajt izgleda kao sistem predgrađa koji se sliva u finasijski Down Town, u kome se mahnito grade tornjevi od stotinak spratova. Predgrađa koja zapravo čine Kuwait City povezana su autoputevima od nekoliko traka. Tim putevima voze se najluksuzniji automobili koji se mogu, i ne mogu zamisliti.

Nema ljudi na ulicama. Niko ne hoda. Svi se voze.

Kuvajt je treća zemlja u svetu po visini per capita po glavi stanovnika i peta je zemlja u svetu po ukupnim svetskim rezervama nafte.

Stanovnici Kuvajta ne plaćaju nikakav porez, od države dobijaju besplatno školovanje, zdravstvenu zaštitu, sigurno radno mesto, zemlju i oko 280.000 dolara za izgradnju kuće. Svi krediti su garantovani od strane države, koja povremeno oprosti potraživanja svojim građanima ili ih jednokratno časti desetinama hiljada dolara. Država Kuvajt je poslodavac za 90% svojih državljana. Radno vreme za Kuvajćane traje oko 5 časova dnevno, uz 50 zagarantovanih dana odmora godišnje. Nekoliko bogatih porodica, koje su vekovima unazad krvno uvezane, raspodelile su monopol nad krupnim biznisom i njihova bogatsva se mere milijardama, svega. Sve što se od Kuvajćana očekuje je da bezuslovno poštuju emira kao kapetana njihovog broda. Pošteno.

Da nema “kvake”, bio bi ovo pogled na idealno društvo.


Kvaka 1 (imported)

KuvajtDa biste uživali ove pogodnosti morate imati kuvajtsko državljanstvo koje se stiče sasvim jednostavno. Sve što je potrebno je da se rodite kao priznato dete iz braka dvoje čistokrvnih Kuvajćana.

Pleme nema alternatvnu.

Ukoliko se žena iz Kuvajta uda za stranog državljanina, ona gubi sva zagarantovana prava.

Dakle, povlastice se odnose na 1.087.000 državljana Kuvajta i ne važe za ostalih 2.354.261 uvezenih stanovnika ove funky kraljevine.

Tih dva miliona ljudi poreklom su uglavnom iz Pakistana, sa Filipina, iz Indije, Palestine i drugih sjebanih zemalja. Oni obavljaju sve moguće poslove za potrebe vladajućeg plemena. Svaka kuća u Kuvajtu ima brojnu poslugu (čine je uglavnom Azijati), koja kuva, čisti ili jednostavno poslužuje čistokrvne Kuvajćane. Ti stanovnici drugog reda prema kojima se članovi plemena odnose na nadmenošu gospodara, robovski infantilno služe svojim gazdama, presrećni sa 200-300 dolara mesečne zarade koju mogu da uštekaju ili pošalju kući. Navikavanje na poslugu i njihovu krotkost i pokornost uzrokovalo je u mom slučaju pomešane emocija krivice i besa. Kuvajćani, sa druge strane, gledaju na njih kao svoje dužnike koji bi trebali da im izražavaju dodatnu zahvalnost za milost koju im članovi plemena čine. U Mauritaniji, zaboga, i dalje ima pravih robova.


Kvaka 2 (gender issue)

Kuwait is a men's world.

Istorijski korak je napravljen 2005. kada su žene dobile pravo glasa i kandidovanja. Do sada nijedna žena nije obavljala javnu, upravnu ili političku funkciju. Za razliku od Saudijske Arabije i sličnih zemalja, ženama u Kuvajtu je dozvoljeno da voze automobile. Taj merač stanja prava žena pozicionira Kuvajt visoko u zemljama regiona. Ilustracije radi, u Afganistanu je nedavno usvojen zakon koji udatim ženama između ostalog nalaže i da moraju najmanje 4 puta nedeljno voditi ljubav sa svojim mužem. Ako se ta cifra pomnoži sa 4 dozvoljene žene, dolazimo do zakonski zagarantovanih 16 orgazama! Kako ova imperativnost zakonodavca utiče na potentnost muškaraca u arapskom svetu pitanje je za stručnjake.

Elem,

Većina žena ima kosu pokrivenu stilizovanim (Hermes, Chanel, D&G) maramama uz puno šminke i velike naočari. To izgleda kao neki uvrnuti stil iz 50ih. Manji broj žena je potpuno pokriven, dok se “normalno” obučene devojke mogu videti isključivo u tržnim centrima. Ti monstruzoni objekti su jedina mesta socijalizacije u kojima se mogu videti pomešani muškarci i žene. Iz tog razloga valjda tako sumanuto grade sve veće i veće tržne centre koji postaju arhitektonski afrodizijaci i mesta na kojima se mužjaci i ženke odmeravaju pogledima i mirisima. Bez dodira.

U ostalim prilikama muškarci i žene su razdvojeni. Muškarci imaju svoja okupljanja -divane, a žene svoja - salone. Svaka kuća ima posebne prostorije u kojima se skupljaju odvojeno muškarci i žene. Čak su i venčanja podeljena. Najčešće ugovorena, prislilno dobrovoljna, ova stupanja u zajednicu proslavljaju se u velikim dvoranama u kojima su muškarci i žene odvojeni zidovima. Velikim i debelim.


Kvaka 3 (no fun)

KuvajtKuvajt potvrđuje tezu da nema zezanja bez alkohola. Barem u mom slučaju. Alkohol je u Kuvajtu ilegalan. Tačka.

Ne radi se tu samo o socijalno-lubrikantskim karakteristikama pića, već i o čitavoj kombinaciji faktora koji svakodnevni život u ovoj zemlji čine nepodnošljivo dosadnim. Muzika je zabranjena, osim u prodavnicama velikih svetskih brendova u tržnim centrima. Kuwait City ima jedini Hard Rock kafe na planeti u kome nema muzike.

Vrhunac zabave je odlazak u neki od liberalnijih restorana u kome su pomešani muškarci i žene, ali samo u paru ili jednorodnim čoporima.

Jedinstveno je iskustvo ispijanje kafe u jebenom Costa Caffe-u, u gigantskom tržnom centru, dok me prijatelj Kuvajćanin šutira nogom svaki put kada prođe nepokrivena devojka. Njegova nasilna skretanja pažnje u vidu udarca u pleksus svaki put kada prođe devojka, razvila su mi za vreme boravka u Kuvajtu instinkte lovca.

Usled segregacije muškarci nisu razvili 'social skills' u odnosima sa ženama, pa se po svedočenju moje saradnice muškarci ponašaju dosta neartikulisano kada se nađu u situaciji da budu nasamo sa ženama. Seksualnost je toliko potisnuta da mi izgleda da će kao gejzir eksplodirati u masovnim orgijama u tržnom centru. To bi se sasvim sigurno i dogodilo kada bi neko preko noći ukinuo prohibiciju. Dakle, dosta napeta situacija.

Najdekadentnija scena kojoj sam prisustvovao bila je večera u nekom burger restoranu u kome se iz nepoznatog razloga skupljaju isključivo prešminkane i overdressed devojke u grupama. Bilo je oko 30 skockanih devojka, jele su svoje hamburgere i pomfrit sa kečapom, kada se iz soundsistem-a obližnje džamije začuo poziv na molitvu. Poziv je naglo presečen tvrdim tehnom iz restorana. Žene, meso, hodža, tehno. Skoro kao Exit.

Kada je prestala molitva, prestala je i muzika i sve se opet vratilo na žamor ženskih razgovora i mljackanje.

“Vidi me gde sam”, autoreflektovao sam i zagrizao hamburger kada me je prijatelj šutnuo u potkolenicu i glavom pokazao na novu grupu žena koje su nam se približavale.


Inicijacija

Priroda posla koji sam obavljao ostavljala mi je previše slobodnog vremena, pa sam nakon deset dana izolovanosti od impulsa života počeo da transvestiram. Sašio sam formalnu arapsku nošnju koju nose muškarci u Kuvajtu, kupio sve neophodne aksesoare i uputio se sa prijateljem na dva divana.

To maskiranje bila je jedna od glupljih stvari koje sam uradio, jer je sa sobom nosila teret formalnosti. Nošenje dishdashe podrazumevalo je stalno vođenje računa o načinu na koji mi jebena marama pada preko glave, o načinu na koji držim ruke dok hodam, kako sedam itd. Ritualno ustajanje sa kanabeta i ljubljenje, dva do četri puta, sa svakim muškarcem koji uđe u prostoriju priča je za sebe.

Na prvom divanu kod nekih studenata iz Saudijske Arabije moj šaljivi prijatelj me je predstavio kao rođaka iz Amerike, koji je nakon majčine smrti došao da se upozna sa domovinom. Sedeo sam kao kreten, sa umilnim izrazom lica i ćutao, dok je prijatelj držao slovo na arapskom. Ti mladići imali su zanimljiv ritual mirisanja. Arapi, generalno, jako drže do mirisa.

KuvajtProšao sam tri ture mirisanja za pola sata koje sam proveo u njihovoj kući. Najpre jedan krug “kađenja” odela nekim mirišljavim štapićem, a zatim još dva kruga mazanja parfemima. Kada sam odlazio, gostoljubivi domaćin mi je svečano izjavio da je od danas to moja kuća, u koju mogu doći kad god poželim, sam.

Pomislih kako je dobro imati prijatelja kod kojeg uvek možeš naći gomilu muškaraca koji se zajedno parfimišu i zahvalih se domaćinu na gostoprimstvu.

Sledeći divan bio je opušteniji, jer nisam morao da foliram rođaka iz Amerike, ali je svejedno bilo formalno i dosadno. Nije mi više palo na pamet da oblačim njihovo odelo.

video: kako bih rekao...

Povratak

Bez obzira na puno zanimljivih i gostoljubivih ljudi koje sam upoznao i sve uvrnute razgovore i događaje u kojima sam učestvovao, imam pojačanu odbojnost i gađenje prema toj mutant zemlji.

Nema ni jednog razloga, osim posla, zbog kojeg bi iko ikada trebalo da poseti tu novcem sterilisanu zemlju. Svaki posao u Zalivu nosi “miris” crnog zlata na sebi i tera na preispitivanje. No, nema probiranja dok traje svetska ekonomska kriza u zemlji u kojoj novac uglavnom nosi tragove krvi.

Ne znam da li više deprimira odlazak iz Srbije u Kuvajt ili povratak u Srbiju iz Kuvajta.

Od weltscmerz-a do apsurda i nazad.

Negde na pola puta između tih refleksija spakovano je novo iskustvo.

Beograd je u međuvremenu ozeleneo, žurke nisu prestajale i ništa se naravno nije promenilo.

Lepo je ponovo hodati ulicom i gledati namrštene, besne sugrađane koji ne reaguju na zeleno drveće. Sunce tuđeg, pustinjskog neba ume da sprži nihilizam kao bradavice.

I zato ostajem ovde.

Ovde bezbrižno patim sa prijateljima svojim.

A patnju volimo jako.

Skoro kao krivicu.

I još više.

Do kiše.

I m from Serbia.

This is Belgrade!

1 коментар:

  1. Interesuju me ta pravila oko njihove nosenje, kako pada maram i to sve? Mozes li to malo pojasniti? Ili mozda znas gde to moze da se procita? Hvala unapred.

    ОдговориИзбриши