недеља, 04. октобар 2009.

They call me Kicosh

PRESTUP. zima 2007 (valjda)


Petak je veče a mogla bi biti i bilo koja druga noć. Rutina je ista.
Istuširao sam se i oprao kosu. Pažljivo sam očešljao svoje ravne šiške i obrijao jedan dan staru bradu. Stavio sam aftershave i namazao se mlekom za telo.
Oprao sam zube i potom obrisao mokar pod kupatila.
Polako sam počeo da se oblačim.
Za mene je veoma važno da lepo i neobično izgledam.
Moje želje su na žalost u raskoraku sa mojim mogućnostima. Vremenom sam sam naučio da se snalazim i dovijam na različite načine.
“Zajebano je kad dođeš iz malog grada u veliki grad pa moraš da se snađeš” odbrusio mi je jednom maliciozno poznati beogradski DJ. Bio je u pravu, bez obzira na obim njegovog problema.
Međutim, kada se jednom snađeš, posle sve ide samo od sebe i nebo je granica.
Nakon što sam obukao svoj kostim za to veče shvatio sam da sam od svih stvari na sebi kupio samo malu crnu kravatu koja se vezuje lastišom. Sve ostalo stiglo je na mene sticajem čudnih okolnosti.
Krenimo redom.
Na nogama sam imao crne cipele sa šnalom marke Roberto Botticelli koje mi je poklonio ljubavnik moje mecene. On mi često poklanja firmiranu garderobu koja mu nije potrebna. Imao sam i crno bele HM kockaste čarape koje mi je prijatelj doneo na poklon iz Londona. Prečesta upotreba tih čarapa dovela je do njihovog pucnja ali sad nisam imao vremena da razmišljam o alternativama. Bolje je imati lepu čarapu sa rupom na peti nego obični crnu čarapu koja je cela.
Situacija sa pantalonam nije bila ništa bolja. Spolja su pantalone izgledale veoma otmeno. To su crne pantalone sa belim štraftama koje sam dobio od nekadašnjeg cimera. Međutim problem je što su prednji dzepovi u potpunosti pocepani sa unutrašnje strane. No, to se ne vidi pa samim tim nije ni bitno. Situacija sa pantalonama dodatno je zakomlikovana predhodne večeri kada se rajfešlus zaglavio. Pokušavajuči da se oslobodim pantalona, sapleo sam se, pao i pritom pokidao mehanizam zakopčavanja.
Taj problem sam rešio tako što sam rašio donji deo rajfešlusa i sastavio dva kraja a zatim pričvrstio sa unutrašnje strane bedž kao kočnicu. Dakle, situacija sa mojim donjim delom garderobe je puna kontrasta i kontarverzi. Na sebi sam imao i belu košulju sa crnim prugama koju mi je poklonio prodavac ukradene garderobe. Pored te delatnosti on radi kao eye cheek-er u nekim klubovima gde smo se i upoznali. Kada sam jednom prilikom kupio neki sako od njega, poklonio mi je nekoliko svojih košulja koje su mu postale male. Iz nekog razloga ljudi zaista vole da mi poklanjaju garderobu. Preko košulje sam imao uski dzemper od pamuka koji se zakopčava po sredini i izgleda kao rolka. Njega sma dobio od svoje prijateljice, slikarke. Diskretno sam otkopčao dzemper kako bi mi se videla mala, crna kravata koju sam morao da vezem u čvor jer je mehanizam zakopčavanja takođe pokvaren. Obmotao sam crni šal sa crvenim prugama, koji sam kupio za 3 evra u HM radnji u Hagu, oko vrata i obukao kaput koji mi je sašio neki krojač iz Kraljeva. Sam sam dizajnirao kaput ali nakon dve godine, koliko ga imam, osećam se zasićenim tim modelom. Pritom je šal probušen na dva mesta cigaretom pa uvek moram da prebacujem tu stranu iza leđa, van dometa pogleda. Odlučio sam da večeras ne nosim šešir. Svi danas nose šešire u klub i to je bezveze. Pijani ljudi imaju tendenciju da u ekstazi svoje deinhibiranosti probaju moj šešir, što me užasava na jedan specifičan način. Stavio sam 120 dinara u zadnji dzep pantalona i izašao u noć. Bez obzira na sve unutrašnje implante na sebi osećao sam se dostojanstveno. Sve je to pitanje stila a ja sam se za svoj izborio spontano i hrabro. Ežen de Rastinjak bio bi ponosan na mene.

Prijatelj me je čekao u taksiju ispred zgrade. Kupio sam cigarete i krenuo put neke NGO zabave. Volim NGO i političke zabave mnogo više nego tzv. fashion zabave i koktele povodom kulturnih manifestacija. Ne zna se da li se više štedi na keteringu u modnoj ili kulturnoj delatnosti. Piće je uvek ograničeno i brzo se popije. Najčešće ne postoji ni mogućnost kupovine istog već se gosti snalaze po principu nepotizma.
U NGO-u situacija je mnogo konkretnija. Pije se dok ima potrebe za alkoholom. Na takvim zabavama uvek pijem Long Island. Neki Indus barmen otkrio mi je jednom prilikom da Long Island u sebi ima najveći broj alkoholnih pića. To je naručito korisna informacija u barovima u kojima su cene svih koktela iste. Ovde je piće besplato pa i nema neke razlike. Dva koktela su dovoljna da okruženje postane podnošljivo. Nakon tri zabava je svuda unaokolo. Ljudi iz NGO-a i iz omladina politiičkih partija imaju specifičan stil oblačenja koji dopunjava autentični smisao za humor koji ti ljudi poseduju. Čitav taj kod mladih i ambicioznih medioka preslikava se na fine plave i teget nijanse njihovih košulja uz jednobojne pantalone. Neko ima dzemperić ispod kojeg se vidi košulja, sa obavezno otkopčanim jednim dugmetom jer je noć. Ne znam kako bih opisao devojke osim kao fine. One su diskretne i izgledaju pametno. Previše pametno možda.
Potpuno neočekivano, odlično sam se uklopio među njih. Vreme prolazi brzo dok raspravljamo o ovim i onim projektima i ovim i onim akcijama. Situacija u zemlji je strašna ali večeras slavimo rođendan i možemo sebi da priuštimo opuštanje. Vidim puno poznatih i dragih lica. Razmenjujemo osmehe i poljupce. Pred polazak, od prijatelja sam uzeo dve hiljade dinara kako bih nesmetano nastavio noć. Pomenuo je neke evre koji su mu potrebni ali sam brzo zaboravio o čemu se radi. Nastavili smo dalje u noć.

U Underground-u je koncert Ah Ahileja. Čudan dan i prostor za njihov dekonstruktivni koncept nastupanja. Ispred je gomila klinaca hormonski preneglašenih. Devojčice su na štiklama i napadno našminkane. Dečaci imaju strukirane jakne i kratke frizure. Na spisku smo pa prolazimo preko reda. Na ulazu nas zaustavljaju i vraćaju nazad jer svi moraju da čekaju u redu. Nemam kredit na telefonu pa uzimam prijateljev I PHONE da pozovem manager-a. Pripadnik obezbeđenja ugleda apple model telefona, namigne kolegi i pusti nas unutra. Dok ulazimo u klub čujemo eksploziju ispred susednog kluba. Kasnije ćemo saznati da je u pitanju bomba. Zadovoljan što nisam poginuo ispred Sargona gubim se u klubu.

U klubu je čitava uža i šira ekipa mojih čudnih i stilizovanih prijatelja. Ljudi nas gledaju čudno kad se krećemo gradom. Imaju potrebu da nas “ispoštuju” agresivnim pogledima punim prezira. Mi se pravimo da ne primećujemo. Najveći broj ljudi koje u Beogradu posmatraju kao ekscentrike zapravo to nikada nisu želeli da budu. Mentalna i vrednosna uniformisanost većine prenaglašava svako odstupanje od stilskih matrica. Sa druge strane ekcentričnost i egzibicionizam u odevanju povezani su najčešće sa nedostatkom samoaktualizacije ili sa zabludom o istoj. Bilo kako bilo, nije teško ali je opasno biti različit u Srbiji danas.

U “Anderu” sam popio par pića praveći se da flertujem. Sedeo sam i posmatrao. Svi su tu. Jedini problem je što su svi uvek tu i tačno znaš šta od koga možeš da očekuješ.
Ustao sam u jednom trenutku i pretenciozno odigrao uz disco hit. Nakon toga smo krenuli dalje, put Plastic-a.
Plastic je, sticajem bizarnih okolnosti tokom godina ,postao najbolji klub u gradu i to govori puno o gradu. Nema više dragog “Bassmenta” ali tu je “Energija” da kompenzuje. “Industrija” je davno prežaljena, ugušena u alavosti i nezaustavljivom omasovljenju. “Kuća” je nestala preko noći ali se pojavila “Gajba”. Niču kao pečurke po gradu mali klubovi za ekipe iz krajeva. Smenuju se velikom brzinom generacije na podijumu. Smenjuju se i smanjuju podijumi. Ruše se se zidovi, okreću šankovi, prevrću DJ pultovi, postavljaju se igračice. Kao kuglice vrte nas šibicari ispod šarenih kutija i disco kugli. I nama je kao lepo.

Plastic je renoviran. Postavljen je i crveni tepih ispred i nova niska ograda od mesinga sa kanapima. Izgleda otmenije. Lepota je u oku posmatrača. Periodično se muzika iz kluba prenosi na radiju B92 i to je kul. Novi su i izbacivači ali oni nekako uvek izgledaju isto. Na otvaranju su čak nosili i odela ali to nije moglo sakriti nedostatak vratova. Tu foru sa odelima su pokupili od Vlade i Gordana. Nijove žurke produkcijski i muzički se razlikuju se od svih ostalih po kvalitetu. Ali “masovke” nisu isto što i klub pa čekam njihov klub.
Vratimo se na uvek zabavno obezbeđenje. Oni su uvek obučeni u crne jakne i izgledaju veliko. Raditi na vratima u klubu nije lak posao a gazde klubova imaju tendenciju da na tim mestima zapošljavaju ljude sa niskom sposobnošću verbalizacije misli. Kako je moja sposobnost verbalizacije prenaglašena došao sam u sukob sa menagmentom i obezbedjenjem Plastica ali ipak ulazim uz prećutni kompromis na svim nivoima hijerarhije.
Nekada sam voleo da se u kaputu sa šeširom prošetam klubom kada udjem. Sad uredno ostavim garderobu i neprimetno se odšunjam do šanka. Onda sednem i uglavnom ne ustajem. Nekada sam se puno više kretao i plesao po klubu. To je delimično bilo uslovljeno i spontanim nameštanjem ljudima koji mi plaćaju piće. Danas uglavnom sam sebi plaćam pića i to je dosadno. Nema više uzbuđenja koje donosi besplatan provod. Stvari sada imaju svoju cenu.
Smenjuju se lica i fizionomije. Generacija “ekstra” odrasta. Neki od njih se zaista trude da izgledaju šašavo ali ja ih razumem. Posebnost se artikuliše iskustvom a oni su tek na početku. Fake naočare za vid, crna kosa sa oštrim krajevima i ravnim šiškama, kravate, tregeri, šeširi, narukvice, prsluci samo su oruđe u rukama ega.
Vremenom sve dođe na svoje mesto. Valjda. Mnogo veći problem od njih su horde jednoličnih i istih. Ta neinventivena urabana copy paste dečurlija istrajno radi na promociji palanke i njenog duha. I to se oseća svuda. Ni novo ozvučenje, ni novi zidovi, šankovi i rasporedi ne mogu da nadomeste hroničan problem beogradskog klabinga-nedostatak zabave i dobre muzike uz over doze agresivne šabanije. I to je dijagnoza. Štiklice, šljokice, batice, gužvice, šminkice, okice...
I svi hodamo levo desno, napred nazad, gore dole...
I onda svi svi idemo kući.
I kao da iza baš sledeceg ćoška čeka zabava koja se nikako da počne.
I tako u krug, valcer i klub.
Kakva noć, kakav grad, kakva zemlja.
Ne postoje mesto na planati sa tako specifičnim šmekom kriminaliteta
i represirane seksualnosti.
Nezadovoljan učinkom odlazim kući. Moja kuća je preko puta Plastica i to je svojevrsna kletva. Iz kluba u krevet. Ostajem do uspavljivanja i odvlačim se kući.
Odvezujem kravatu i nežno otkopčavam pantalone. Ostavljam stvari koje smrde na duvan da se peru i perem zube. Gledam svoje pocepane kockaste čarape i razmišljam da ih bacim. Ne bacam ih jer će mi sigurno zatrebati. Mogu ih i ušiti ako nabavim iglu i konac. A možda kupim i nove. Spavao sam lepo.
Subota noć bila je gotovo identična kao i petak.
Probudio sam se u nedelju raspoložen i rešio da operem sudove.

Нема коментара:

Постави коментар