недеља, 04. октобар 2009.

Radovan Hiršl


U februaru je u izdanju Prosvete objavljena kniga “Žvaka za ludaka". Autor knjige je 61 godišnji slikar Radovan Hiršl koji već dvadeset godina živi u Švajcarskoj.
“Žvaka za ludaka” je dragoceno autobiografsko delo koja prati sudbinu beogradske „Dece cveća". Ali ne one našmikane hipi pozere koji su furali modni fazon, ne shvatajući suštinu, ušuškani u paradoksalnu sigurnost kapitala samoupravnog socijalizma. Ovo je roman o Hard Core ekipi.

Neprimetno. iz trećeg lica, auor blurovano prati samog sebe od nastanka „scene" 60tih do njene potpune negacije u kataklizmičnom raspadu sistema, indirektivno predstavljajući apokaliptičnu tragediju jedne ideje. Sa tom idejom nestao je i čitav jedan svet mladih ljudi koji su precenili sebe a potcenili realnost u kojoj su živeli.

“Žvaka za ludaka” je roman o weltschmertz/u
-----------------------------------------------------------------------------------


Knjiga, koju ste nedavno objavili, je u jako kratkom roku postala kultno štivo o kome se puno priča. Opisali ste jednu genraciju Beograđana koje gotovo više i nema. Da li Vas je iznenadilo interesovanje publike koje ste izazvali ?

Interesovanje za "Žvaku" me nije iznenadilo. Jedino sam mislio da će biti mnogo manje. Kad sam pisao roman, imao sam na umu ciljnu grupu kojoj sam se obraćao, kojoj je "Žvaka" namenjena. Pisao sam je za “scenu”. Nisam računao na nesto širu publiku, nisam mislio da bi se to moglo svideti ljudima koji nisu imali veze sa “scenom”. To, da se i njima svidelo, me veoma pozitivno iznenadilo i obradovalo. Iznenadile su me i sigurno obradovale i dobre kritike. Mislio sam da sa te strane niko neće obratiti pažnju na knjigu a ako i bude, onda samo zato da je pljune. Dok sam pisao bio sam hrabren od prijatelja. Sigurno da sam je dao na čitanje pre no što je uzeta u štampu. Pripovetke sam svojevremeno i objavljivao na internetu, kod Papića na PLJUS listi i bilo je svih mogućih reakcija, mada je, uglavnom, "Žvaka" bila veoma pozitivno primljena.


Ne živite u Beogradu već više od dvadeset godina ali relativno često dolazite. Kako bi ste uporedili današnji i Beograd Vaše mladosti ?

Beograd je postao mnogo veći po prostoru i po broju ljudi koji žive u njemu. Tih interesantnih 60ih i 70ih godina Beograd je počeo da se polako oslobađa krute i asketske partizanske discipline. Mada kao glavni grad SFRJ Beograd je morao da emituje specifičnu sliku koja ce jasno dati do znanja da je to glavni grad socijalističke države. Za mlade interesantne novosti nisu stizale iz SSSR-a već sa trulog i korumpiranog kapitalističkog zapada. Pocetkom 60ih počinju da se izdaju individualni pasoši i sa putovanja na Zapad u Beograd stžu prve ploče Little Richarda, Elvisa, Everly Brothers. Polako se ta muzika probija i na radio program zahvaljujuci Nikoli Karaklajiću kao prvom. Onda se pojavljuju Bitlsi i sve počinje mnogo brže da se odvija. U starom "Dadovu" u jednoj vili u Molerovoj ulici arhitekta Vladan Krasić na specijalnim kružocima pušta muziku i pokazuje časopise koji su se bavili tom novom muzikom. Uskoro u "Dadov" stiže i prvi Dzubox. Pojavljuju se prvi domaći bendovi, kao Iskre, Siluete, Zlatni dečaci, Elipse koji polako počinju da komponuju sopstvene kompozicije. Gradi se i otvara Dom omladine u Makedonskoj ulici. Počinju da se otvaraju diskoteke, prvo u Ljubljani i Zagrebu da bi se na kraju i u Beogradu oslobodili da otvore par. Prva je bila privatna diskoteka Laze Šećerovica u porodičnoj kući pored Ateljea 212 sa strogo kontrolisanim ufurom. Ubrzo posle toga arhitekta Ilija Gligorijevć radi na uređenju "Cepelina" u stadionu Tašmajdan i nešto kasnije otvara "Monokl" u Skadarliji. Obe diskoteke preko noći postaju kultna mesta. Svakako treba pomenuti prelepi klub na Likovnoj Akademiji koji su radili studenti primenjene i koji je bio mnogo puta otvaran i od strane vlasti ubrzo zatvaran zbog specifičnog novog oblika ponasanja na koji su vlasti morale da se prilagodjavaju teškom mukom. Tu je radio neko vreme i klub na Filoloskom fakultetu (interesantan prostor koji je izgleda zaboravljen).

Šta je incijator promena o kojima govorite ?

Sve se donekle rešava pobunom mladih proleća 68 i od tada su okupljanja na ulici i coškarenja dozvoljena, policija prestaje da rasteruje.

Kako to mislite “dozvoljena ćoškarenja” ?

Pa policajci nisu više rasterivali ljude koji bi stajali u grupama ili sedeli oko ulaza u diskoteku ili ispred Akademije, kod “Konja” ili na “Ploči” preko puta bioskopa “Jadran”, kod expres restorana “Zagreb” (Ruski Car), kod gornjeg i donjeg “Kolarca”. To ne znači da nije bilo legitimisanja i privodjenja...

Ono što je vašno je da se, zahvaljujući demonstracijama, osvaja se SKC koji će iznedriti scenu 80ih. Početkom 70ih se formira i policijska kartoteka za narkomane

Zanimljivo je da ste to pomenuli. Svedok ste dolaska droge u Beograd. Kako je to sve počelo ?

Sve se dešava na bazi fatraktora koji funkcionišu u određenom vremenu kao duh pokretač.
Onda to otvara neke kodove kod određenih ljudi koji su bili kao u hibernaciji do tada
Nas je nekoliko upisalo Likovnu Akademiju 1965 i kako je tih godina provaljeno da je u Skandinaviji seksualna revolucija odradjena još u 19. veku za razliku od ostalih evropskih zemalja gde devojke još “nisu davale” i kako se tada desila velika seoba momaka iz južnih krajeva Evrope za Skandinaviju, tako je i jedan naš drug otišao u novembru 1965 za Švedsku i odatle nam javio da se može kod nas u apotekama kupiti super spid bez recepta.
Tako je sve počelo.

Odonda se promenilo par "sistema", bio je rat i mobilizacija, mnogi Beograđani su otišli u emigraciju, govori se o cifri od 350 000 ljudi. Nekih lica nema više a neki su promenili lica. Stigla su i nova lica. Desio se bum kafića i splavova, sišlo se na reke ovog puta masovno. Ponovo je Beograd postao uzbudljiv i lep i za strance. To je bilo jednom i u 70im i evo ponovo postoji veliko interesovanje za Beograd. Apsurdno je to da nam je taj rat uradio neverovatan "PR" u inostranstvu.


Jedan ste od prvih putnika na istok. Bili ste na GOI kada je tamo bilo 100 ljudi. Iako su sva hipi odredništa u međuvremenu komercijalizovana i idustrijalizovana preko granice dobrog ukusa, ona su 60tih i 70 tih imala snažnu ulogu. Na koji način ste Vi to kapirali ?


Put na istok kao metafora puta ka izgubljenoj duhovnosti, hodočašće za smislom, raskid sa skučenošću eurocentrizma, osećaj da smo mnogo širi i zahtevniji u količini i kvalitetu doživljaja ove kreacije.
Mladalačka avantur inicijacije, prepoznavanje sebe u drugačijim kulturama, širenje duse.
To su bile teritorije koje tada još nisu bile pod kontrolom skučenog i prilično sterilnog američko-eurocentrističkog policijskog monoteizma.
Postojao je veoma zavodljiv osećaj sloboe. U isto vreme se imao utisak povezanosti sa pravom suštinom postojanja, sa mističnom stranom bivstovanja.


Spomenuli ste da je jako puno ljudi napustilo zemlju. Vi ste jedan od njih. Kako ste Vi doživeli život u emigraciji?

Promena sredine donosi i novi sadržaj, bila to bolnica, letovanje, zatvor ili inostranstvo. Rodiš se i odrastaš, školuješ se i imaš prijateljstva u jednom gradu i to te oblikuje i uslovljava. U emigraciji se to sve mora potvrditi, proveriti koliko je funkcionalno pod novim uslovima ako uopšte može da funkcioniše. Proverava se smisao, prilagodljivost, spontana improvizacija, karakter, identifikacije, ego smeće, predubeđenja, motivacije, razumevanje okolnosti i sebe u njima, moć revizije i revalorizacije. Dese se nova prijateljstva, nove veze, otvaraju se novi prostori, nove aktivnosti, nova iskustva, dimenzije i mogućnosti ili se vene usled nemogućnosti samoostvarenja i nefunkcionalnosti identiteta pod novim okolnostima.
Za mene je doživljaj emigracije kao završetak fakulteta. Morao sam puno energije da uložim u rad i sazrim još jednom. Udaljen od bilo kakvog "merodavnog faktora" imao sam dovoljno mira da razvijem svoj rad i shvatim šta je za mene bitno bez obzira na mesto boravka.


Generacija kojoj pripadate pocepla je istoriju i relanost sredinom 60tih. “Osećaj slobode i pobede nad silama zla i mraka” je bio široko rasprostranjen. Jedan ste od retkih autentičnih predstavnika i začetnika bitni/hipi scene Beogradu. Gde su danas ljudi koji su stvarali scenu?

Godine čine svoje pogotovo u socijalnim podgrupama "kritičnog" ponašanja. Represivna politika, AIDS, DB droga zvana heroin, nacionalna droga zvana alkohol, rat, osiromašenje ratom, emigracija, sve je to učinilo da se u jednom trenutku ekipa okrnjila, rasula po svetu, popunila novim ljudima i podmladila. To bi se desilo ovako i onako jer se radi opet o faktoru vremena. U političkom smislu ekipa nije više ignorantska kao što je bilo 70ih kao posledica razočarenja ishodom 68`. I dalje postoji onaj cinični podsmeh upućen "Tako Važnim Političkim i Javnim Ličnostima".
Dosta ljudi iz ekipe rade značajne stvari kako u Beogradu tako i u svetu, neki su postigli prelepe profesionalne uspehe i povezali nas sa sličnim grupama u svetu. Postali smo roditelji, idemo na roditeljske sastanke, imamo kučiće, mačiće i ptičurine, Družimo se i dalje a ekipa iz emigracije cilja da se u isto vreme nađe u Beogradu pa se tako cimamo zajedno po "Staroj Dobroj Kaldrmi".


Zanimljivo je da ste u main stream kulturnoj javnosti dugo vremena bili na margini. Tamo su vas poslali jos početkom sedamdesetih kroz obračun sa pro liberalnim elementima koje je inicirala '68. U međuvremenu se puno toga promenilo i čini se da imate puno poštovalaca u različitim društvenim krugovima. Kako gledate na retroaktivno priznavanje Vašeg rada ?

Mi smo posklanjani kao anarho liberali, mada niko od nas toga nije bio svestan niti je o tome razmišljao na taj način. "Objašnjeno" nam je da smo kriminalci a oni idu u zatvor.
Da se nije provociralo ne bi se desilo odbacivanje. Društvo se brani od onih koji ga kompromituju a pogotovo od onih koji se definišu kao subverzivni. Onda se desi da se kao ustanovi da takva osoba u stvari nije sramota za društvo. Nema problema. Društvo pokazuje drugu stranu lica, onu nasmejanu , ljubaznu. Društvo je oportuno, licemerno, to je u kulturi. Sve su to igre sa pravilima, bitno je preiveti. Biti odbačen je privilegija koja donosi slobodu od uobičajenih kondicija, onih koje formiraju ono očekivano, traženo, stimulisano. Odbačen i slobodan za iznenađenja samog sebe, za život i rad kao avanturu, eksperiment. Postiže se solidna zdrava distanca od krda, mir za osluškivanje sopstvenih afiniteta, oslanjanje na sopstvenu intuiciju kao težnju duši. Otvara se novo polje sinhronizovanih samopotvrđivanja, sazrevanja i katarza. Ima se mala ali prava ekipa, bratstvo, jato u kome se reflektuju rad, razmišljanja, odrađuje pripadnost ali svojevoljno i uz radost. Ponovo priznanje i prihvatanje odbačenog od strane onih koji su ga odbacili kao ponovo otkrivanje nečeg potisnutog, umalo zaboravljenog, neočekivano ipak prisutnog, zabavlja i zamara, deo je igre, može i ne mora, nije obavezno.

Postoje oni koji rade ono sto je u žiži interesovanja kultur arbitraže, javnosti, nacije, onda oni što misle da treba da tako rade, oni koji misle da je to fora. Očigledno se isplati. Čovek bude mlad i ima iluzije, očekivanja su mu velika. Onda u sukobu sa životom i realnošću u zavisnosti od kvaliteta materijala dešavaju se nastajanja, nestajanja, vaskrsenja, zaboravi i samozaboravi. Kriterijumi su pitanje obrazovanja i širine duha, samoodgovornosti i razumevanja profesije. U igri su i razna samozavaravanja, uobrazilje, kolektivne lobotomije, propagandna pranja mozgova. Pohlepa je zavera broj jedan. A u međuvremenu se kao zaboravilo u čemu je stvar. Mada kad se desi susret i doživljaj koji nas natera da zaboravimo na sebe i naš jadni ego, kad otkačimo uz komad koji nas razpameti i osetimo od onog božanskog bezvremenskog, onda veoma dobro znamo da nam se desila prava stvar, uradilo nas je. Doživljavam to kao veselu igru od životnog značaja, mešavinu molitve, terapije, interakcije sa svetom u sebi i oko sebe. Samo bez velikih pretenzija i patetike.

Jedan rad u formatu filma, knjige, slike, pozorista, muzike, baleta, arhitekture, skulpture, grafita ili stripa, je psihogenerator, u njemu je lagerovana psiho energija koja zrači i pomera ili ne pomera dupe konzumentu. Ostavlja tragove u duši. Zato je i bitno jel nas nešto fura ili ne. Svakako je bitno i gde nas fura i kako nas fura.
Čitavu veliku igru o značaju u istorijsko-nacionalno-estetskom smislu ne treba preterano ozbiljno shvatiti, jer su te ideje lenger koji ti neko uvaljuje u letu, poziv na samoubistvo.
Odnos prema profesiji je pitanje lične higijene.
Ako nismo akteri onda smo svedoci raznih sukoba koji se vode sa neistomišljenicima a deo su globalne svakodnevice i očigledno su veoma bitna karakteristika ljudske vrste.
Sitne duše su globalna pojava, vecni i svetski trend. Mafija mediokriteta je najbrojnija. Nekompetentnost, zavist, pohlepa, strah od gubitka na kvarno stečenih povlastica, strah od drugog, drugačijeg, arogancija koja odkriva glupost, sve je to, mora se priznati, i impozantno i monumentalno u svojoj monstruoznosti. Opasni virus, moćna infekcija. Bez potcenjivanja, nije za zezanje, veliko je čudo da se ova nasa planeta jos okreće.

Nedavno ste povodom 60. rodjendana LSD/a sa Klod Štajnerom organizovali izložbu u Cirihu i Amsterdamu, gde su izlagali internacionalni umetnici, i objavili monografiju sa reprodukcijama radova sa te izložbe . Kakav je uticaj psihodelične kulture na Vas lično i na Vaš rad ?

Na mene je veoma uticalo, sto znači i na moj rad. To nije nikakva tajna. Koliko je stara kultura toliko su stare i veze ljudi sa biljkama, gjivama, mineralima i njihovim supstratima. Radi se o simbiozi različitih vrsta ove realnosti.
Stimulacija stanja svesti pripada sistemu kulta plodnosti, instituciji inicijacije i iluminacije, izbalansiranom odnosu sa okolinom, društvu partnerstva i solidarnosti.
U jednom trenutku društvenog razvoja taj je sistem zamenjen sistemom kontrole i “second hand dogme”. Sopstveni doživljaj mistične strane života je postao društveno subverzivan i kriminalizovan a tolerisan samo daleko od matice kao nužnost koja ipak jedina daje potvrdu o živom bogu, o mentalnoj strani univerzuma kao bića i mističnoj strani života, o svesti koja je u nama ali i oko nas.
Svakako kult plodnosti je bilo moguće zameniti, zabraniti, kao zaboraviti, kao nestati ali on se sakrio daleko od očiju "Cezara", u podzemlje društva u marginu gde je trenje, mešanje, raspadanje i vrenje najjače, odakle stižu uvek sveži impulsi koji najčešće kroz umetnost pozitivno odkačinju, oduševljavaju, oplemenjuju čak i dominantnu "kulturu". U zadnje vreme se ustanovljava da je i solidan broj veoma važnih otkrića u nauci, isto kao i u umetnosti, postignuto uz psihodeličnu stimulaciju.

Kada pogledate svoj zivot unazad, da li biste nesto promenili ?

Živim sa ženom koju obožavam, ženom koja mi je najbolji drug i majka naše troje dece.
Zadovoljan, odnosno srećan sam i privatno i profesionalno.
Veoma mi je jasno da nisam prošao kroz sve ono kroz šta sam prošao da ne bih ni stigao gde sam sada.
Dakle i pored proživljenih teških i mučnih perioda ja ne bih ništa promenio. Ukratko rečeno, ja sam čak ponosan na svoj život i rad isto kao što je srećan i ponosan neki vrhunski sportista.
Ne bih se nikad ni sa kim menjao ni u bunilu.

4 коментара: