недеља, 04. октобар 2009.

Čupanje iz korena

U avgustu i septemebru 2006 godine proveo sam 5 nedelja na brodu ploveći od Indije do Barselone. Ovo je integralni brodski dnevnik. .


INDIJA, AFRIKA i pomalo BROD...Image and video hosting by TinyPic

Zakucan negde u sred Indijskog okeana pokušaću da sublimiram sva ova bombardovanja iskustvima i opažajima u neku razumnu formu. Nisam pisao do sada jer ne umem da se zaustavim i razmislim...Osećam se kao novorodjenče kome su i najbanalnija opažanja beskrajno zanimljiva...

Elem,

potpuno omamljen tabletama za smirenje osvestio sam se negde iznand Mumbajia kada je stjuardesa objavila sletanje. Pogled na Mumbaiji noću bio je adekvatan pocetak ovog putovanja koje me je počupalo iz korena...

U Mumbaiju sam proveo desetak sati i za to vreme imali smo bomba-uzbunu, kvar motora na avionu kojim sam leteo i niz bizarnih situacija vezanih za beskrajno simpatične i ljubazne ali strašno konfuzne Indijce. Nakon turbulencija koje su mi približile religioznu stranu moje lićnosti, ljute hrane koju ne možete zamisliti i advanced obuke ponašanaja u vanrednim situacijama (kao što je prinudno sletanje u okean) nekako smo uspeli da sletimo u Cochin, mesto mog ukrcavanja na brod, negde na krajnjem jugoistoku Indije

Na aerodromu me je sačekao simpatični Indijac Manoc. Obučen u belo pored belog oldtimera marke ambasador, najpolularnijeg auta ovde, izgledao je kao andjeo spasilac. ..

Od aerodroma do hotela ima 45 km tako da sam mogao da se upoznam sa šizofrenijom indijskog saobraćaja.

Taj haotični sistem zasnovan je na neprekidnom mahnitom pritiskanju sirene. Saznao sam da je to deo vozačke obuke u Indiji. Ukoliko dodje do sudara a vozač nije trubio on je odgovoran. Rezulatat toga je nenosnosna buka koja dolazi od automobila, bezbroj motora i čudnih vozila koja se zovu tak/tak a koja su u stvari motor sa tri točka i kabinom...

Cenkanje je way of life ljudi u Indiji. Vrlo brzo smo se navikli da pregovaramo oko svega od voznje taksijem do kupovine najbesmislenih suvenira. Šetnja gradom ume da bude nepodnošljiva jer sa svih strana kao dosadne muve saleću najrazličitiji karakteri nudeći sve i svašta. Jedna šetnja po gradu i 20$ bili su mi potrebni da u potpunosti promenim svoj stil i maskiram se u Indijca.

Jedini problem je što ljudi u Indiji ne izgledaju kao Indijci već kao naturalizovani bušmani ali da ne gušim sada sa stilskim fašizmom.

Prvog dana smo imali organizovani festival mira posvećen 60 godišnjici bombradovanja Hirošime i Nagasakija. Bilo je puno govora i poruka mira...Bio je i hor indijske verzije pionira koji je pevao neke mirovne pesme...na kraju je nekoliko hiljada ljudi upaljenih sveća formiralo simbol peace/a. Nedostajao je samo John Lennon da bi ova hipi manifestacija bila potpuna...

Image and video hosting by TinyPic

Drugog dana uputili smo se na plazu gde lokalni ribari love uz pomoc specijalnih kineskih mreža.

Riba se priprema na licu mesta u divljim restoranima. E sada, od trenutka kada kročite u taj deo grada svi pokušavaju da vas uteraju u svoj restoran nudeći vam razne pogodnosti medju kojima je i alkohol (inače ilegalan u restoranima) Elem, vrlo brzo smo se sprijateljili sa lokalnim mangupima...Tako se mi nismo ni gotovo ni okrenuli a već smo sedeli u birtiji na obali mora pijući n belo vino koje stoji ispod stola u rancu jer je u lokalu zabranjeno piti. Da ne bude zabune, sve vreme sa nama je sedeo animator koji je sipao piće. Ubrzo nakon toga stiglo je i lokalno podrška i te su se boje Arapskog mora dobila zanimljive kontarste. Zavaljeni u stolice razgovarali smo sa mladim meštanima.

Oni su simpatične lokalne barabe koji se trude da uživaju u životu koji imaju. Nevidjeno su ljubazni i potpuno konfuzni. Sta god da ima zatražite njih pet do deset će se odmah angažovati. Njih 15 bilo je uključeno u otvaranju moje flaše vina...

Ima medju njima živopisnih karaktera ali je podela posla i mesto u socijalnoj hijerarhiji očigledno. Manje više, sve je isto kao i na bilo kom drugom mestu. Ostali smo u birtiji čitav dan topeći se od sreće...

Image and video hosting by TinyPic

Zalazak sunca i zamagljena pecepcija bilo je sve što mi je u tom trenutku trebalo od Indije. Te večeri ukrcali smo se na brod...


Rećiću vam nešto o brodu...

Brod je zapravo hotel od osam spratova u kome živi 1000 ljudi, uglavnom Japanaca i 300 zaposlenih iz 20 zemalja. Na brodu postoje dva restorana, dva kafea jedan klub, bioskopop, pozorište, nekoliko prodavnica, bazen, djakuzi.......

Gotovo svi putnici plaćaju za svoje tromesečno putovanje oko svetta 20 i više hiljada dolara. To je puno novca.

Image and video hosting by TinyPic

Drugi deo price vezan za brod je aktivistički i tiče se peace boat staff/a. Peace Boat je japanska NGO koji ima specijalni status kod Ekonomskog i socijalnog saveta UN. Oni izdržavaju sebe i svoje programe komercijanom stranom putovanja. U okviru velikog broja programa koji imaju na brodu je takozvani IS. (International students). Oni pokupe četvoro aktivista iz sjebanih zemalja dovedu ih na brod da im pričaju o svojim sjebanim zemljama i iskustvima u borbi za slobodu, demokratiju, šta god...

Ja sam u grupi sa Palestincem dizajnerom i multimedijalnim umetnikom Bazelom, 19 godišnjom izraelkom veganom i anarhistom u razvoju i devojkom iz Bosne Lunom.

Image and video hosting by TinyPic

Nema šanse da vam objasnim fundamentalne razlike između japanske i zapadne kulture u ovom formatu ali ću pokušati da vam docaram kroz neke primere. Kada su bolesni oni nose maske kako bi zaštitili druge.U drugom svetskom ratu oni su verovali u imperatora. Imperator je bio oni, oni su bili imperator. Posle drugog svetskog rata nije bilo suočavanja sa prošlošću. Amerikanci su ih uzeli pod svoje i preveli isti politički establišment iz jedne epohe u drugu. Poslednjih pedeset godina na vlasti je jedna jedina partija LDP. Amerikanci ih štite na sve načine tako da im je bezbednost zagarantovana a njihova interesovanja za spoljnu politiku svedena su na minimum.

Njihov ludački privredni uspon u posleratnom periodu je neverovaran. Kompanija u kojoj rade za njih nešto lično, poput porodice.

Oni su kao zaista kao neka vanzemaljska rasa koja isto diše i misli. Rejmond, glam-gej iz Australije koji živi tamo, kaže da je to jedan od razloga zašto se svaki pop-kulturni fenomen tamo prima tako lako. Dovoljno je da se jednom nešto objavi u prime time/u i oni to kolektivno usvajaju. Japanci su zapanjujuća rasa...

Image and video hosting by TinyPic

Ovde ima previše dogadjaja i opažaja da bih mogao da ih hendlujem. Dovoljno za sedam dana bi bilo da vidim pun hodnik našeg hotela na vodi kako šeta levo desno sa jedne strane na drugu u skladu sa kretnajem broda.

Ali ne...Od moje sobe koja je na sedmom spratu do krova broda gde je bazen, djakuzi i plaža mogu se videti najsumanutije scene.

Ja sam Bill Murray u Linch/ovo filmu...

Image and video hosting by TinyPic

Trebalo bi dodati da jako malo ljudi govori engleski na brodu ali da veliki broj njih ima potrebu da komunicira...Rezultat je urnebesno nestvaran. Na brodu se 24h nešto dešava. Ljudi su potpuno deinhibirani...

Jos nešto o brodu...

Image and video hosting by TinyPic
Sedeli smo na pramcu broda meleskinja Kya, palestinac Bazel i desetak Japanaca kada je meteor pao...Bio je mala tačka koja je svetlela i koja je postajala veća i sjanija. Na kraju se rasprsio poput vatrometa negde usred Indijskog okeana...Poskakali smo sa palube kada je kapetan, jedan sprat iznad nas, povikao da se smirimo i da ljudi spavaju dole...Vratili smo se u predhodni položaj kontemlacije i nastavili da gledamo u nebo....Mislim da smo bili privilegovani...Nešto veliko palo je iz svemira i nisam siguran koliko ljudi je to moglo da vidi...Nastavili smo dalje...Kya said that every moment on the boat is just perfect....Basel puno misli o sjebanoj Palestini ali sa nekom čudnom toplinom govori o povezanosti zemlje i naroda...Mislim da preteruje...Kya kaže da je azijska kultura intuitivna a ne autistična jer ljudi sa istoka u tišini zapravo osluškuju druge ljude...U tišnini pokazuju da ne mare samo za mali egoistični prostor sopstvenog postojanja...Basel govori kako veruje u reinkarnacije...takodje razmišlja i da zavešta organe...zna samo da u sledećem životu ne bi želeo da bude pas..Kya je novinarka...Intervjuisala je dosta ljudi na brodu...ima puno starih ljudi na brodu...Kya kaže da su joj rekli da žele da vide svet svojim očima pre nego što umru....Basel je zaspao na pramcu....oko mene je lepo, ne vidi se kraj.

Image and video hosting by TinyPic
..

Ima neverovatnih ljudi na brodu...Minaro melez polu Meksikanac/Japanac dvadesetogodišnji kolega kicosh...Sandy barmen iz Indije koji je uvideo da ću se upropastiti finansijski pa mi daje savete o životu na brodu i besplatna pića
...Aja, Japanka koja je odrasla u Španiji, crni pojas u karateu i sklonost ka porocima. Ona je naš menager...Tomy, filipinac/japanac iz San Franciska...John/ Kinez iz USA koji se ne odvaja od svoje gitare...Mai Bell nigerijka koja živi u USA i koja oseća Afriku kukovima...

E da... Afrika

Image and video hosting by TinyPic

Probudio sam se sa glavoboljom od predhodne noći kada je moj cimer Bazel uzviknuo: Fuck, we are in Africa...

Otkotrljali smo se nekako do autobusa koji nas je odvezao pravo u sirotište gde živi 300 napuštene dece. Ta deca imaju najrazličitije priče ali većina njih je pokupljena sa ulice. Na ulicu su dospeli iz različitih razloga a zivot na ulici u Africi pun je nasilja, prostitucije, droge i AIDS/a...

Kenija je jedna od razvijenih zemalja u Africi ali se se sjebanost zivota vidi na svakom koraku. Ne vredi da opisujem predgradja od blata i rešetke na svim prozorima, neosvetljene ulice i groznu hranu. Saharana, pored koje smo prošli bila je puna mladih ljudi i dece. U stampedu, oni trče za kovčegom iz nekog razloga...

Stigli smo u sirotište 100 Japanaca i nas četvoro IS/ovaca. Čekala su nas deca koja su nas, po nekom automatizmu, hvatala za ruke. I to je bilo to..Izrežirana predstava koju ponavljaju. Neverovatna je sposobnost te dece u rukovanju digitalnim aparatima.

Image and video hosting by TinyPic

Prvih par sati osećao sam se srecno što provodimo vreme zajedno i što se igramo. Posle sam samo želeo da odemo. Nažalost, ja nisam jedan od onih ljudi koji reaguju na instant empatiju. Izgledalo je kao sastanak sa "majkama srebrenice". Mi smo tu da razumemo njihovu tugu i bol. A one ni same više ne znaju da li bol toliko puta prepričani zaista i osećaju...

Ručak u sirotištu bio je zaista nešto posebno. Naime poslužili su nas skromnim jelom kada sam uvideo da nememo pribor. Pribor nam nisu poslužili zato što se on u ovom delu Afrike i ne koristi već se jede rukama.Setio sam se da u torbi imam stapice koje sam dobio na poklon od prijatelja japanca...I evo me kako sedim u sred Afrike u sirotištu i jedem pirinač štapićima...Smešno.-

Sutradan smo krenuli na safari koji se nalazi 100 km u unutrašnjosti Afrike. Naime, radi se o jednom od mnogih nacionalnih parkova koji postoje u Keniji. Park u kome smo bili prostire se na 30 000 kilometara. U njemu žive sve moguće životinje. Safari je definitivno jedna od najvažnijih privrednih grana ove zemlje.

Kako to izgleda...

U biti nije zanimljivo previše. Izmedju 5 i 8 ljudi nalazi se u jednom vozilu koje ima otvor na krovu...Mi stojim gore i kad naiđemo na životinje onda stanemo i slikamo i gledamo...


Videli smo gomilu slonova i majmuna, poneku žirafu i antilope ili kako se to već zove.Bilo je i puno zebri. Sticajem okolnosti spasili smo jednog bambija od orla. Na žalost nismo videli lavove. Nas vozač Muhamed je rekao da lavovi ne vole da se šetaju po vrućini...

Nakon nekoliko sati tumaranja po savani imali smo zakazan ručak. To je bio šok. Zamislite fensi restoran koji se nalazi uklesan u jedino brdu u savani...

Potpuno se uklapa u taj prostor a istovremeno deluje vanvremenski i van prostorno. Pogled se prostire stotinama kilometara duž savane. Ako postoji raj onda izgleda poput tog mesta. Te večeri smo se vratili na brod. Krenuli smo put Eritreje...


Image and video hosting by TinyPic

Uzivam u osećanju budjenja u nepoznatoj zemlji.

Noć pre nego što smo se probudili u Eritreji, negde u vodama crvenog mora na 38 stepeni koji su nas topili po palubi moji novi prijatelji priredili su mi zabavu sa tortom, svećicama i happy birthday na pet jezika...Nakon zabave smo na palubi gledali u zvezde i topili se od nekog enzima koji ni jedan instant supstrat ne moze proizvesti. Kao da se energija svih mojih rodjendana cuvala za ovaj 25/ti. Ja sam hipik okružen hipicima...


Probudili smo se u Eritreji

Image and video hosting by TinyPic

Čuo sam da su u Srbiji velike vrućine indukovane toplim vazduhom iz Afrike. E pa taj vazuh sigurno dolazi iz jebene Eritreje, najtoplije zemlje na svetu. Kada smo izašli iz broda u gradu je bilo izmedju 45 i 50 stepeni. Ta klima se može se uporediti sa klimom u rerni šporeta. Uzasno klaustrofobična vrućina. Pet minuta provedenih na takvom vremenu pretvaraju telo u tost a sve vreme se osećate kao da vam na glavi stoji samo sunce.

Mosawa je jedan od dva grada u ovoj zemlji koja ima 3, 5 miliona stanovnika sa sve dijaspore. Eritreja je najmlađa država u Africi (1993) a svoju nezavisnost skupo je platila 30godišnjim ratom za nezavisnost od Etiopije. Međutim, taj rat ućinio je da se devet etničkih grupa koje ispovedaju nekoliko monoteističkih religija osećaju kao kompaktna grupa-stanovnici Eritreje. Za sjebaniju i ponosniju zemlju nisam čuo do sada. Nakon što su se izborili za nezavisnost Etiopija je opet napala 1998 zbog nerešenog pograničnog pitanja. U ratu koji je trajao dve godine nije bilo pobednika a žrtve na obe strane su ogromne. Zanimljivot vezana za taj rat je da Eritreja ima 3,5 miliona stanovnika a Etiopija 75 !


Rat je završen 2000. godine ali su odnosi izmedju dve zemlje i dalje ratni. Ne postoji nikakav komunikacija. Između ove dve zemlje ne funkcioniše ni telefonski saobraćaj a duž citave granice su rasporedjeni vojnici. Cela zemlja je u stanju pripravnosti. Usled populacione neproporcionalnosti ogroman broj stanovnika zemlje je na granici a vojna obaveza traje za Eritrejce od 18te do 40te godine. Grad u koji smo pristali zove se Masawa a ja mislim da je to najpribliznije Iraku sto sto sam do sada video. Razrušen grad u sred jebene pustinje izgleda kao grad duhova. U centru grada ponosno stjoji razrušena palata cara Hajla Selasija- znamenite figure cele afričke zajednice.

Za Bob Marly/ja on je bio mesija i svetac. Za gradjane Eritreje on je bio obican diktator.

Naša odrednica bio je glavni grad-Asmara.

E sad...

Fora je u tome što se Asmara nalazi na 2 500 metara nadmorske visine. A svuda okolo je pustinja. Put ide strmoglavo uzbrdo a njegove performanse su takve da Kanjon Morače izgleda kao autoput sa šest traka. Na putu se mogu videti filmske scene.


Image and video hosting by TinyPic
.

Pusta zemlja puna nomada koji se sa stokom sele od jedne zelene površine do druge. Zaboravite sve što ste mislili da znate o zelenim površinama. U Eritreji su one rasuđeno grmlje.

Image and video hosting by TinyPic

Put je više nego neobičan. Ima nekoliko stotina krivina a vozaci najavljuju svoje prisustvo mahnitim pritiskanjem sirene. Delić je nedostajao da nas nakon sto vozač nije najavio svoje prisustvo izvesni kamion nije survao u provaliju. Imali smo nekoliko blokada puta. Jedna od strane naoružanog čoveka, od kojeg se jedino moj cimer Palestinac nije uplašio, za kojeg se ispostavilo da samo hoće da se slika (jebo mu pas mater, deset godina života mi je skratio).Druge dve blokade bile su od strane kamila kojima nije padalo napamet da se pomere i kolonije majmuna.

Image and video hosting by TinyPic


Ja u zivotu nikada nisam video toliko majmuna (mada sam prvi put majmuna van zooloskog vrta video pre sedam dana u Keniji)). Vise od trista majmuna stajalo je na sred i okolo puta. To su neki crevenogologuzi babuni koji su izgledali kao neka razbojnička grupa. Nekoliko ''najludjih'' stajalo je na putu mrko nas gledalo (neki su i piškili ka nama) dok je ostatak kolonije bacao zemlju na nas. Ludilo.

Nakon tri sata uspona konačno smo došli u prestonicu i tu sam se malo šoknuo. Kao da su sokovi prirode bili isisani iz cele zemlje u tu oazu. Razlog za postojanje grada na ovakvom mestu bio je očigledan. Spektakularna flora i temperatura koja je preko dana oko 20 stepeni a noću se spušta na 15 izgleda nestvarno u poredjenju sa pustinjom u kojoj se nalazi ova zemlja. Na ulazu u grad su nas dočekali predstsavnici ministarstava turizma i policijska pratnja koja nas je uvela u grad. U ovoj zemlji nema turista osim hiljadu Japanaca koji dodju svake godine sa Peace Boat/om. Grad je spektakularan. Eritreja je nekoliko stotina godina bila italijanska kolonija a taj duh se oseca na svakom koraku. Asmara vazi za najbezbedniji grad u Africi a ljudi su prelepi i divno obučeni za razliku od ostatka trećeg sveta u kome ljudi izgledaju kao da ih je neko gadjao odećom koju nose. Eritrejci zovu ovaj grad drugi Rim, mada mislim da malo preteruju (by the way saznao sam da idem i u Rim).

Image and video hosting by TinyPic

Zaostavština Italijana je spektakularana kafa, jedina prava koju sam popio u poslednjih mesec dana.

Nas četvoro IS/ovaca imalo je sastanak sa loklanim NGO/om-Citizens for Democrasy. To je ekipa sjajnih ljudi koji su školovani po inostranstvu koji se bave problemom proteranih Eritrejaca iz Etiopije iz 1998. Veseli Etipoljanji su potrpali 100 000 ljudi u kamione i ostavili u sred pustinje i poslali ih u Eritreju. Oni su dokumentovali zločin i trenutno se bore za promovisanje ovog problema pred medjunarodnom zajednicom. Medjunarodna zajednica ih ne jebe ni dva posto.

Image and video hosting by TinyPic
->

Svašta se tu dešavalo u medjuvremenu ali je spektakal počeo kad smo se uputili na mesto našeg počinka. Ceo dan smo bili zaštićeni od stvarnog života ljudi ovde jer su nas vodili po najboljim restoranima i kafićima. Naše spavanje u kuci bogatog profesora univerziteta je bilo otkazano tako da smo se uputili u kolektivni smeštaj gde je spavalo oko 200 mladih Japanaca. Na putu do tog mesta naš vozač se izgubio tako da smo se u noci 21. avgusta nalazili izgublejni u sred Afrike u brdima desetak klinaca iz geta iz Bruklina, nekoliko beskrajno živopisnih likova iz celog sveta i ja.

Tumarali smo neko vreme po blatu dok nismo stigli do nečega što je kao akademija za učitelje u Eritreji. U stvarnosti to izgleda kao kasarna sa desetak baraka i centralnom prostorijom za ručanje i predavanje. Sirotište u Keniji izgleda kao hotel spram ovog mesta. Nakon sto smo čekirali naše ''sobe'' shvatili smo da nema šanse da zaspimo tu te se nas desetak entuzijasta mahnito šetalo po tom komleksu.

..[ Kako nismao imali apsolutno šta da radimo nekako smo došli na ideju da zapalimo vatru (jezivo). Dušmani su nam to jedino zadovoljstvo uskratili obrazloženjem da ne ide da internacionalni direktor broda, većina koordinatora i ugledni IS/ovci pale vatru jer bi to moglo da da loš primer putnicima i naruši najvažniju vrednost japanske kulture-koncept kolektivne hamonije WA (o tome više u nekom od nastavaka).

Potpuno slomljenog duha naviknitog na more koga nije bilo u blizini od nekoliko stotina kilometara odlucili smo se na očajnički potez. Jedino mesto koje je bilo otvoreno u tom kompleksu bila je kuhinja u kome su afričke žene pripremale dorucak za 200 japanaca. Neko je došao na genijlnu ideju da im pomognemo.

I eto nas...

-Image and video hosting by TinyPic

U sred Afrike u dva posle ponoći, Palestinac, Japanka, Indijka, Meleskinja, Bosanka, Japanac, Amerikanac i tzv Srbin kako sa ženama Afrike pripremamo doručak-ljuštimo krompire i šargrepe, pevamo kao sumanuti i ludimo potpuno trezni.

Ne znam za ostale ali ja sam to radio ne zato što sam empatičan sa narodom Eritreje već zato što nije postojalo apsolutno nikakvo drugo dešvanje u krugu od nekoliko kilometara a soba je izgledalo kao samica zatvora dok su se o toaletu prenosile stravične priče. Moj cimer Bazel kao opsednut mleo je neku namernicu sat vremena ne progovarajuci ni reč...

Bio je strašno razočaran kada ujutru nije dobio to sto je spremao. Kada smo završili sa svim obavezama bilo je tek tri sata posle ponoći a sadržaja nije bilo na vidiku. Svi su se razbežali na pokušaje spavanja ja sam ostao da gledam u jebeno nebo.

Odzavanjali su zvuci koji dopirali iz okolne pravoslave crkve (o da... od 50% hrišćana koji žive u Eritreji 45%je pravoslavne veroispovesti). Ali ti zvuci ne liče na posmrtna zavijanja "naših" sveštenika. Ne, to je bio zvuk bubnjeva i neke ponosne melodije. Pevaju cele noći jer je sutradan praznik.

Pevali su i pevali dok sam potpuno obučen sa šeširom navučenim preko glave pokriven do očiju pokušavao da zaspim... Za to vreme zajebano opasni komarci zujali oko moje pametne glave sa namerom da me ujedu. Osećao sam se čudno...

Rano ujutru imali smo oproštajnu ceremoniju i povratak na more. Prebledeo sam dok smo jurili niz taj kanjon smrti. U povratku smo stali da čekiramo jedini spomenik u Masawi. U pitanju su tri tenka (kao onaj u KV/u) iz čijih cevi izlazi voda. Jebeni revolucionarni kič. Trčao sam od muke kako bih ublazio vrelinu koja se sručila na nas.

Sat vremena kasnije sedeo sam sa prijateljima u sigurnosti klimatizovanog broda i prepričavao dogodovštine kada je jedan od njih uzviknuo: We are in the middle of the moving... Izašli smo na palubu da mašemo ljudima na kopnu.

So Long jebena Eritrejo, zemljoludačkih kontrasta...

Nećemo se više videti.

Image and video hosting by TinyPic

Secanja beze na brodu. Mala je memorija i procesor je almost sagoreo.

Verovatno postajem dosadan ali probudili smo se u Suetskom kanalu. To što gotovo nikada ne stojimo u mestu, što se budimo u različitim kontinentima, što smo okruzeni okeanom, zaglavljeni u realnost naše male japanske zajednice, čudno se odražava na svakodnevnu percepciju...

Suetski kanal je širok dvesta metara i dugačak jedan dan plovidbe. Stotinu godina istorije, par ratova rezultirao je punom suverenošću Egipta nad istim.

Na početku kanala bili smo okruženi pustinjom sa obe strane. Onda su počeli da se pojavljuju prvi znaci civilizacije. Potom su usledili putevi pa autopotevi i zgrade. Osećaj poprilicno bizaran imajući u vidu da smo se nakon mesec dana okeana odjenom našli izmedju dve trake autoputa. Mogli smo da vidimo ljude u automobilima. Kao da smo uplovili u nečije dvorište. Oko sedam sati uveče stigli smo u civilizaciju. E kakva je to samo civilizacija...

Port Said je grad i luka u koju smo pristigli. Petak je u islamskom svetu nedelja ali je grad na naše iznenađenje i nakon ponoći prepun ljudi. Na prvi pogled grad izgleda kao kao Las Vegas ali ono sto je najupečatljivija karakteristika ovog mesta je ISLAM. Na svakom koraku, potpuno spojen sa državom ova zemlja pulsira u ritmu vere. Ljudi se mole na svakom koraku. Bazel mi je skrenu paznju na crne tačke kod nekih ljudi. Nakon toga vidjao sam ih na svakom koraku. Pet puta dnevno nekoliko godina naslanjanja glave na zemlju ostavlja nešto kao trag vere u vidu crnih tačaka na celu vernika. Kod nekih ljudi to nisu tačke već rupe, deforimiteti-znak odanosti bogu.

Gender issue je zanimljiva stvar jer su žene sve do jedne obucene kao nindze sa marama preko glave tako da ima se samo oči vidi (jedva ponekad) Muškarci su, sa druge stane, vrlo fashionable i u onim uskom košuljama izgledaju kao stilizovani gejevi. U izlozima prodavnica kojih ima bezbroj imate delove za odecu nindza i neopisivo sexy žensku odeću. Bazel kaze da ''nindze'' nose tu odeću po kuci....Dakle, Egipat je jedno prosperitrtno, lepo uredjeno društvo u potpuno- Muhamed fazonu.

Petak je inače dan za svadbe u Egiptu. Čitavu noć grad je bio pun svadbi. Tumarajući ulicama našli smo na tradicionalnu svadbu na kojoj smo se bogami i zadržali na poziv domaćina. Ja nisam igrao ali japanci jesu.

Bilo je tu svega i svačega...

Najbolji mango djus koji sam probao...Frank Sinatra instrumental na drugoj svadbi, na koju smo nabasali tražeći toalet, punoj muškaraca u odelima i ženama u svečanim nindza haljinama...

Sutradan su nas spakovali u autobuse

Image and video hosting by TinyPic

Krenuli smo u svitanje. Egipatske vlasti su nas konvoj od desetak autobusa, stavile pod policijsku pratnju. U svakom autobusu bio je po jedan pripadnik službe bezbednosti. To nije bilo dovoljno pa su blokirali sve poprečne ulice u Port Saidu iz kojeg smo krenuli put Kaira. Na putu smo overili piramide.

Jebene piramide su jedno od najnepodnošljivijih mesta koje sam video.

Image and video hosting by TinyPic

Piramide se nalaze na početku Sahare pa je i temperatura adekvatnih 48 stepeni. Svuda okolo piramida je hiljade odvratnih turista iz celog sveta. Svuda unakolo je bezbroj prevaranata koje se služe najprljavijim trikovima i podlostima (npr. jahanje kamile je besplatno tj penjanje na kamilu je besplatno ali silazak sa kamile može mnogo da košta) Sve u svemu, odradili smo to, napravili smo fotografije koje ce krasiti nase domove.

Image and video hosting by TinyPic
..

Deset hiljada domova svakog dana je bogatije za slike piramida. Milioni ljudi svake godine bogatije je za iskustvo ove turističke prostitucije.

.Image and video hosting by TinyPic
..

Dokopali smo se nekako Kaira te smo Bazel i ja otpalili u pravcu kvarta iz proslog veka.

Kairo je najveci grad posle New Meksika. Arhitektura je zapanjujuća. Nema tu ni traga bilo kakvom zapadnom uticaju a izgleda veličanstveno.


Bazel govori Arabian te me je to spasilo silnih nedaća kojima su turisti u Kairu izloženi. Sedeli smo u nekom kafeu pušili shish iz nargila, pili limunadu i arapsku kafu kada su se odnekud pojavili klinci iz Bruklina. Ugostitelj im je naplatio vodu pet dolara. Naša pića i duvan bili su free of charge. Bazel je na svakom koraku ulazio sa ljudima u razgovore. Svi do jednog kazu da žele da idu u Palestinu da se bore. Bazel se smeje. Na Bliskom Istoku smo..

Image and video hosting by TinyPic

Izraelka Ilil nasla je dečka u Egiptu. Rekla mu je da se zove Luna i da je iz Bosne. U Egiptu ne vole Izrael.

Bazel me je ostavio samog na dva sata. U tom periodu su me prevarili dva puta. To me je koštalo 30 dolara. Zajebano je biti turista u Egiptu.

Policijska pratnja nas je sprovela nazad u luku. Isplovili smo te večeri...

Image and video hosting by TinyPic
..

Nakon dva dana probudili smo se u Bosforu. Pogled kroz prozor je bio spektakularan. Bili smo parkirani u blizini mosta koji spaja dva kontinenta. Dobro jutro.

U Istanbulu je sutradan bio državni praznik tako da smo u punom sjaju uživali u zaostavštini ATATURKA o jeeeee.

Image and video hosting by TinyPic
..Image and video hosting by TinyPic
.

Naime, ne znam koliko ste upoznati sa Ataturkovim delima koje u Turskoj zovu duboke reforme ali Ataturk je 20tih i 30tih godina prošlog veka zaveo zajebane reforme koje su iz korena izmenile jedan deo ove zemlje. Njegove reforme bile su vrednosne i estetske. Od uspostavljanja sekularizama do naredbe da svi moraju da nose šesire i cilindre umesto turbana i fesova.

Danas je njegovo Lord Hanry/jevsko lice svuda.

Image and video hosting by TinyPic
.

Zoran Djindjic leži na Novom groblju u Aleji zaslužnih gradjana. Plašim se da dve godine njegovih reformi neće biti dovoljne da studenti BU za 80 godina sa fanaticnom žestinom brane njegove ideje.


Image and video hosting by TinyPic


Naime,

bili smo u poseti najboljem univerzitetu u Istanbulu koji se nalazi u veličanstvenom delu Istanbula na uzvisenju koje gleda na Bosfor. Univerzitet su osnovali amerikanci 60/tih i izgleda kao kampus iz bajke. Hocu da studiram u Istanbulu i da se "osvetim" turcima.

Image and video hosting by TinyPic
.Image and video hosting by TinyPic

Citav dan smo proveli sa studentima ovog univerziteta. Tema je bila religija.

Na vlasti u Turskoj je prodesnicarska vlada za koju oni kazu da ima dugorocni plan da tursku pretvori u Iran. Oni zele da to sprece. Beskrajno su simpatichni dok govore o idejama ''vodje'' Ataturka. Oni dobro znaju sta je sekularizam. Oni zanju sta se oko njih desva. Jasno ima je da su neobrazovani ljudi kocnica progresa. Znaju da su privilegovani zivotom u glavnom gradu. Oni su EU, vecina Turaka nije. Zvuci poznato ? Mentalitet...

Uvece sam pobegao od ljudi sa broda i nasao se sa studentima u delu grada koji se zove TAKSIN.

Kada smo krocio u glavnu ulicu sve mi je bilo jasno.

..Image and video hosting by TinyPic
.

..

U Istanbulu zivi vise od 15 miliona ljudi a u Taksinu, koji je party zone zivi 5 miliona.

Reka ljudi, stotine restorana, kafea i klubova...

Africke vukojebine ucinile su da potpuno zaboravim koliko volim grad. Zabava je mogla da pocne.

Nasao sam sa Yumom, japancem koji vec godinu dana studira u Istanbulu, perfektno govori turski i engleski a poslednja dva meseca putovao je po Jugoistocnoj evropi...Upoznao sam ga na univerzitetu tog jutra.....Image and video hosting by TinyPic

On me je proveo malo.

Cekirali smo najmanje 15 klubova. Kao malo dete skakutao sam iz jednog u drugi. Od minimal techno, pussy house, compost etikete, bendova, turske muzike, gorana bregovica i electra...

Clabbing je jak u turcima.

Turcin je jak u meni.

Malo je zajebamo na nekim mestima jer su turski izbacivachi imaju pravilo kojeg se drze kao ludi. Nema ulaska bez female. Uzalud nas clockwork nastup. Uzalud sve...nije lako biti VIP u Istanbulu...

Sve u svemu, bila je to spektakularna noc cija paradigma bi mogao da bude. Japanac-Turcin i kicosh moreplovac, greskom u klubu prepunom trandzi i gejeva. Pogledali smo se i pobegli glavom bez obzira...

Nisam mogao da nadjem brod pa sam otisao na gajbu kod Yame.

Malo memorije a procesor sagoreva. Treba mi reinstalacija mada je zivot na brodu sam po sebi reinstalacija. Ali mnogo je komponenata a sve kombinacije su moguce...

Image and video hosting by TinyPic

Ujutru opet nisam mogao da nadjem brod neko vreme dok mi ljubazna turska policija nije pomogla.

Tog istog dana proveo sam dva sata sa 45 godisnjim prodavcem nakita, njegovim sinom i rodjakom koju u Grand bazaru, u kome je vreme stalo, imaju sedam radnji. To su spektakularne fizionomije i mentalni sklopovi...Tip sa kojim sa caskao ozenio se za bogatu zenu cija familija drzi te radnje, uziva u ponocnim seansama letenja cokoladnim turskim stilom, govori pet jezika i sa najvecom preciznoscu koju sam do sada video pogadja psiholoske profile prolaznika i sadrzaj novcanika. Nije ni pokusao da mi proda bilo sta.

U starom gradu u Grand bazaru bio sam sa prijateljicama sa razlicitih kontinenata. Razdvojili smo se i ja samo otisao da provedem jos malo vremena u prelepom Taksinu. Zalazak sunca u Istanbulu je nesto lepo. Dobro vece.

.Image and video hosting by TinyPic

Vracam se tamo...

I want to be part of it...


Malo je memorije a procesor je sagoreo.

Pre neki dan sam video japance kako na pramcu vriste svoje zelje moru.

So many sunsets so little memory...

Нема коментара:

Постави коментар