недеља, 04. октобар 2009.

Ne mršti se


oktobar 2008, Time Out


Euforičan sam. Vratio sam se sa puta. Skakućem po ulici, lud od sreće. Gledam prolaznike pravo u oči. Uhvatim tako ponekad svoje lice kako se odmeće u namrštenu pozu. Ovde se ljudi tako brane jedni od drugih. To je grimasa straha.
Do nedavno sam mislio da Beograd ima fantastičnu sposobnost da ti u rekordno kratkom vremenu isisa emocije sa puta i odvali te nekim buzdovanom svakodnevice. Sada kapiram da je to jedna vrsta kapitulacije pred okolnostima.
Svi smo uplašeni. To je već opšte mesto. Strah pulsira ulicama Beograda i dobija različita obličija. Od prodavca na trafici do navijača maskiranog u huligana svi imaju razlog za uznemirenost. Bilo bi dobro kada bi smo to priznali sebi i krenuli dalje umesto što se ujedamo u pauzi jurcanja za sopstvenim repom i brčkanja u barici malograđanštine.

Volim Beograd. Volim ga iako je satro u korenu generacije ljudi decenijama unazad. Žao mi je tih ljudi rasejanih po groblju i emigraciji. Voleo bih da sam odrastao uz njihove reči razumevanja i poglede podrške umesto straha koji je i njih oterao. Ali šta je tu je...
Kada čovek umre nestaje osoba ali ostaje duh. Ta duhovnost je sve što nam je od njih ostalo. Praznina koju su svojim odlaskom ostavili najveći je izazov generacije kojoj pripadam.
Volim Beograd jer je poseban na tako mnogo načina. U njegovu noć možeš da sklizneš i
da se radosno kotrljaš beskonačno dugo sa lepim i zabavnim ljudima. Volim Dalmatinsku ulicu, Botaničku Baštu i volim Hilandarsku i Kosančićev venac u proleće i jesen. Volim da vozim bicikl pored reke i smiruje me pogled sa ona dva brdašca iznad Vojnog muzeja na Kalimegdanu. Volim da zamišljam pristanište bez stanica i saobraćaja. Volim sve stare i nove štekove, kafane, stanove i klubove. Volim mnogo ljudi u ovom gradu i duga je ta lista ali se osećam previše izloženim dok ih nabrajam.
Nije problem ni u jednom od tih mesta niti u ljudima ponaosob. Problem je kad se istim ulicama hoda previše dugo.

Moraš da odeš. Što dalje to bolje. Moraš da se odmakneš od sebe i korova svakodnevice. Moraš da se ogledaš u drugim kulturama, drugim ljudima i drugim ulicama da bi bolje razumeo svoje. Moraš da putuješ da bi počeo da živiš. Moraš da naučiš da se osmehneš i da nekoga podržiš umesto da ga zgaziš. Moraš da zavoliš ili makar prihvatiš sebe pre nego što zatražiš to od drugih. Moraš da se opustiš, da igraš, da flertuješ, da se dodiruješ i ljubiš sa ljudima. Moraš da naučiš da praštaš. Sebi naručito. Moraš da kažeš: “Izvini” kada nekoga zgaziš ili okrzneš u prolazu i moraš da kažeš: “hvala” kada ti neko pridrži vrata od lifta. Moraš da naučiš da budeš jaka i moraš da razumeš da je ponekad korisno biti slab. Morao bi da prestaneš da gaziš preko mrtvih i trebalo bi da učiš na svojim i tuđim greškama. Moraš generalno malo da se opustiš i da poradiš na humoru. Znam da možda tražim previše ali sve to moraš da uradiš samo zbog mene.
Moraš to da uradiš da se ja ne bih osećao kao ludak kada sam srećan i nasmejan.
Duguješ to, u najmanju ruku, svim onim ljudima koji više nisu sa nama a bez kojih ni ovaj grad ni ti a ni ja ne bili ovakvi. Moraš ponovo da pronađeš nadu u sebi i da se obraduješ. A možda i ne moraš, to ti vidi sa sobom.
Šta god da odlučiš samo jednu stvar te molim: Ne mršti se.
Plašiš me.

Нема коментара:

Постави коментар