недеља, 04. октобар 2009.

Krv, suze, znoj i amfetamini- Intervju

Krv, suze, znoj i amfetamini


GORDAN PAUNOVIĆ_DJ, sound artist, novinar, doajen beogradske klupske scene. Muzikom se bavi još od 1989, kada je počeo na radiju B92 gde je radio kao muzički urednik. Od deep housa do electro-punka, Gordan je jedan od retkih koji zna da napravi balans između prljavog i sofisticiranog, robusnog i iznijansiranog. Redovno nastupa po evropskim klubovima. Poslednjih godina radi na poziciji menadžera za korporativnu društvenu odgovornost na RTV B92.

VLADA JANJIĆ_Uz Gordana Paunovića jedan od veterana BG klabinga. Janjić je aktivan već deceniju i po kao DJ i muzički urednik etikete B92, na kojoj tokom godina predstavlja ključna ostvarenja sa domaće klupske scene u seriji kompilacija Radio Utopia i Belgrade Coffe Shop. Kao DJ Janjić se kreće u okvirima suptilnog deep i minimal house zvuka, a nastupao je u brojnim evropskim klubovima kao što su Flex u Beču, Batofar u Parizu, Ultraschall u Minhenu i Propaganda u Moskvi.

Odrastali ste i sazrevali u Beogradu 80-ih. Taj period je u međuvremenu mitomanizovan kao autentičan i neponovljiv urbani pokret. Bez obzira na činjenicu da sve generacije gledaju unazad s pozajmljenom nostalgijom, čini se da je New Wave zaista bio poslednji organizovani umetnički izražaj na ovim prostorima. Na koji način je taj period uticao na vaše kasnije formiranje i rad na sceni?

Gordan: U Beogradu se u vreme New Wavea desio jedan uobičajeni ciklus: faza prvobitnog uzbuđenja koja se onako, dosta brzo pretvorila u neki šablon, ponavljanje pod uplivom proste činjenice da je Beograd oduvek bio jedna provincijalna sredina, koliko god mi ulepšavali sliku o njemu. I danas kad razmišljam o Beogradu 80-ih i onome što se dešavalo u periodu 1981–1983, primećujem da je to bilo potpuno istovetno onome što se dešavalo s nastankom klupske scene od 1993. do 96. godine. Postoje određene tendencije u tim procesima, gde taj avangardni kulturni model koji stvore umetnici prihvataju najpre snobovi, gradska elita, pa se onda to dalje širi i omasovljava, spušta na niže nivoe, do potpunog razvodnjavanja u labilnijim socijalnim grupama. To ti je klasična srpska, beogradska priča: uporedi prvu i poslednju tačku tog koncepta i možeš samo da staneš da se prekrstiš i da se zapitaš kako je to moguće. Ja zbog svega toga nisam izlazio. Prebrzo se New Wave pretvorio u tipično neinventivno beogradsko poziranje, repeticiju mediokritetske muzike i opštih mesta. Ta priča da je Beograd bio klabing metropola potpuno je preterana. To su isticali isključivo oni koji su imali potrebu da se potpišu na čitavu scenu.

Sve ovo važi i za Akademiju, na kojoj je stanje zavisilo isključivo od napunjenosti gradskih baterija. Kada je grad uzmicao, Akademija je bila dno. Pa je opet vaskrsavala.

Vlada J.: Ja bih se nadovezao na rane osamdesete s jednim zapažanjem vezanim za protok energije i kreativnosti, tada upoređen s ovim našim vremenom. Tada je nekoliko proba i meseci delilo bend od koncerta i prve ploče. Sve se munjevito dešavalo. Ljudi su instant reagovali na podsticaje okoline. Sve se dešavalo u real timeu, a ne u slowmotionu, u koji se kasnije, 90-ih, taj rock’n’roll model pretvorio. Nov talas je bio autentičan, urbani pokret koji je lansirao autore kao što su Vlada Divljan, Milan Mladenović, Koja, Gile itd. I ubrzo zatim preneo je energiju tada vrlo mlade urbane alternativne scene i široj publici, nije ostao kapsuliran, što je inače tako tipično za alternativne pokrete. Neke kultne ploče tog vremena možda su jedva dosezale tiraže od nekoliko hiljada primeraka, ali ne zaboravimo da su postojale i one, ne manje značajne kada gledaš dvadeset i više godina unazad, koje su prodavale nekoliko desetina hiljada, čak i 100.000 primeraka a da nisu bili Riblja čorba. To je bilo fantastično, zaista, na nivou dinamike kojom se dešavalo, muzička i životna svežina koju je i nov talas, uprkos zamerkama za svirački amaterizam, doneo i promovisao.

Gordan: Beogradski New Wave bio je veoma manipulisan od strane jedne grupe ljudi koji su činili razni umetnici, sociolozi, istoričari umetnosti itd. Bilo je tu raznih ljudi, između ostalih i Moma Rajin, Nebojša Pajkić, Goranka Matić, Dragan Papić i mnogi drugi koji su bili iza cele te priče.

Kad kažem manipulisali, ne mislim ništa negativno. Može se tačnije reći – vođen.

To je bio jedan od načina da ljudi koji su bili omeđeni nekim koordinatama, koje su postojale u ustrojstvu funkcionisanja sistema obrazovanja, Univerziteta, omladinskih krugova, svoje znanje, kulturno iskustvo i sve ostalo što se povezivalo s time, popularišu i prevedu na neki živi nivo, nivo scene. Zato je beogradski New Wave bio zanimljiv sa sociološke tačke gledišta. Ali zato na muzičkom nivou nije bilo nešto naročito kvalitetno. Nažalost, loše je što je bilo jako malo ljudi koji su muzički bili posvećeni svemu tome. Bavili su se forama da bi pokazali odmak od prethodne generacije muzičara koji su bili svirači. To što su oni bili kreteni ne znači da se mogla održati muzička scena bez muzike. Zato je sve propalo u najstrašnijim mukama, sa gomilom likova od kojih je vreme napravilo karikature.

Vlada J.: Pa, ne znam, ne bih se sasvim složio. Ti ljudi su imali neku ozbiljnost i oštrinu i bar su jasno znali šta hoće da kažu u nekom poetskom smislu. Možda ne u sviračkom i inženjerskom, ali u poetskom mnogo više nego rock autori ovih dana ili devedesetih. Ako se ti kao slušalac na neki način identifikuješ s tekstovima i porukama, to onda ima neku težinu i utiče na tebe. U mojoj osnovnoj i srednjoj školi svi su slušali rock’n’roll. A imamo situaciju da od 90-ih do danas, recimo, imaš svega nekoliko autora koji umeju da artikulišu neki stav ili čiji tekst uopšte možeš da razumeš. Mislim, da provališ šta je čovek hteo da kaže. OK, vremena se menjaju kao i rock’n’roll izrazi i forme i ja sada možda zastupam neku konzervativnu tezu, ali mi od devedesetih do danas imamo svega nekoliko rock albuma koji su se zaista nekom i obraćali a da su izdržali test vremena. Kao pomalo primitivna sredina imamo za posledicu da od 90-ih do danas deca u školama slušaju turbo folk, euro dance i svaku drugu, uglavnom jeftinu muziku, u najboljem slučaju hiphop, a rock’n’roll je postao sasvim marginalan.

Krajem 80-ih dolazi do zasićenosti i diskontinuiteta s relativno zdravom rokenrol scenom i New Waveom. Negde u to vreme otvaraju se i prvi klubovi koji promovišu drugačiji koncept zabave. Da li je DJ scena koja nastaje u to vreme bila nusefekat pomenutog zasićenja ili je njen razvoj nezavisan od tih procesa?

Vlada J.: U Beogradu su 80-ih bili aktivni klubovi Akademija i Zvezda u Rajićevoj, jedan preko puta drugog. Krajem osamdesetih počela je Buha, kao i Fuzija, koje su bile više orijentisane na plesnu muziku, uglavnom komercijalnu. Prvi, za mene značajni, DJ-evi na Akademiji bili su Koja i braća Steva i Marko Glušac. Koja je imao neredovnu rezidenturu četvrtkom, kada je puštao crnu plesnu muziku kroz neku njegovu rokersku prizmu. On je uveo funk i sirovi hip-hop u igru. Do njega je na Akademiji hit bio npr. Tainted Love od Softcell, u najboljem slučaju She’s In Parties od Bauhaus. Eto, probaj da zamisliš onda muzičku koncepciju koju su kasnije pratili Steva i Marko Glušac, potom samo ovaj prvi, koji su puštali uglavnom autentičnu crnu, ili r’n’b belu plesnu muziku, bez obzira na to da li je aktuelno ili 25 godina staro. Znači KRS-One i Afrika Bambaataa, ali i Lyn Collins ili Canned Heat. Međutim, u smislu neke konsekventnosti i praćenja bilo kakvih svetskih trendova čitav taj period bio je dosta siromašan.

Gordan: Ako hoćeš da praviš neku istoriju DJ-inga, onda ne postoji neka uporišna tačka na koju možeš da se osloniš u Srbiji 80-ih. Možeš eventualno da se hvataš za tu Italo-Disco školu Dragana Kozlice. On je imao emisiju na Beogradu 202 koja se zvala Disco Susreti. Taj čovek je fanatično kupovao maxi singlove u Americi. Njemu je nedeljno stizalo bar 20–30 vinila. Tada je JAT leteo za New York, koji je bio na dobar dan. Trebalo ti, ej, sedam ili osam sati i nije ti trebala viza. Išlo se potpuno normalno.

U Srbiji je bilo fanatika koji su bili na toj liniji. Ali problem je bio u tome što ni oni nisu imali veze s tim što su puštali i nisu mogli da uspostave nikakav odnos, nisu znali šta je od te muzike stvarno istorijski i muzički zanimljivo, već je to za njih bila jedna amorfna masa disco hitova. Prosto, Billboard Top 100 lista maxi singlova.

I tako je tu je bilo raznih stvari, i Gap Banda, i Giorgio Morodera, i Done Summer, ali i Modern Talking. I sve, ali zaista sve između toga… I današnji klasici, i težak trash. To je bio fazon te emisije koji niko normalan i urban nije mogao da sluša.

Bilo je i klubova u gradu gde si to mogao da slušaš. On i ta njegova ekipa imali su rezidencije u diskoteci Klub 54 u Svetozara Markovića, o kojoj dovoljno govori ime.

Zato što se, eto, ta Billboardova lista mehanički prenosila, zato mi nikada nismo dobili jednog Davida Mancusa ili Larrya Levana. Ovde je muziku s ritmom prvi skapirao Koja. Milivoje Erić i Boža Podunavac su u Klubu 54 prvo počeli da rade, kao klinci od 15–16 godina. Oni su se isto tako fiksirali na beat mix. I isto tako, kao što je ova ekipa robota DJ-eva koji su se fokusirali na tehniku miksa, samo deset godina ranije…Tada se isto tako znalo kako se miksuje. Kad radiš u disku i zabavljaš seljake na dance flooru, miksuješ na 16 bitova pre refrena tako da, kad izađeš iz miksa, na čistom si, kreće refren, svi vrište i na plafonu su, i celu noć praktično vrtiš refren na refren. Orgijanje traje i samo iznose mrtve s floora.

Šta vas je motivisalo da se uključite u stvaranje „scene“ i počnete da radite kao DJ-evi?

Gordan: Meni je prelomno iskustvo bilo odlazak u London 93. godine.

Tada samo otišao u klub Lost, koji je bio i ostao simbol underground klabinga. Njihov koncept bio je totalni underground, probrane zabave, ne prečesto, tj. jednom mesečno. Oni su zakupljivali industrijske prostore po južnom Londonu, po Brixtonu.

Kasnije su se preselili u svetionik koji je konvertovan u neki umetnički prostor gde su se održavali Lost večeri. U svakom slučaju, to je bio prvi, pravi beskompromisni underground techno koji sam video i gde imaš tri stagea i gde na prvom stageu vrti Richie Howtin, Carl Craig, Sven Vath, na drugom njihovi engleski kompanjoni tipa Mr. C, Mark Broom i Steve Bicknell i na trećem chillout flooru Mixmaster Morris.

Ja sam bio iz fazona da mi to moramo da preselimo u Beograd jer je to toliko genijalno. Bilo je prisutno i mnogo droge, ali ti vidiš da to nije samo droga, već da tu ima puno strasti i energije, da ih vozi energija nove scene, kao i da je sve to – industrijsko okruženje, underground ekipa – nespojivo sa Beogradom gde klabing ima neku formu poze i šminke, gde ne postoji suštinsko interesovanje za muziku i gde se sve završava na nivou jedne društvene igre – pokazati novac, pokupiti ribu.

Istovremeno sam radio na Radiju B92 od 1989. godine, a Vlada od 1990. i dozirano smo punili program acid houseom i ranim tehno stvarima.

Gde prvo počinjete da radite?

Gordan: Mi smo dosta brzo počeli da radimo u KST-u i na Akademiji, kao i u Domu omladine. Ali mi smo odmah u odnosu na te straight postavljene večeri (indie, komercijala, domaća) imali problem da se uklopimo. I onda sam ja smislio nešto što se iz današnje perspektive zvalo do jaja glupo – Urban Extavaganza. To su bile večeri gde je koncept bio da nema koncepta. Tu smo puštali esid house, KLF, Moby, rani Prodigy, pa Public Enemy i Body Count, Nirvanu, kasnije Rage itd., sve i svašta što ima energiju zabave na flooru i smrdi na pobunu. Posle sam našao da je Larry Levan u Čikagu crncima puštao usred disko klasika i Led Zeppelin, da ih trgne iz te gay opuštenosti.

Vlada J.: U Beogradu tada već postoje nagoveštaji onoga što će se kasnije razviti u scenu. Nekoliko techno partija su Bitefu radili Velja Mijanović i Boža Podunavac, a Mark Wee je 1993. krenuo da povremeno radi na Akademiji večeri pod nazivom United DJs of Trance ili samo Trance. Tamo su nastupe imali lokalni rave techno pioniri Kole Kojot i Ptica Trkačica, a debitovao je i DJ S.T.R.O.B, kasnije najpopularniji DJ tog prvog talasa techna i trance-a u Srbiji. Te godine se otvara i Soul Food, koji je bio prvi klub s definisanom muzičkom koncepcijom baziranoj isključivo oko plesne muzike. Funk, acid jazz, hip hip, rani house i garage. Iako ga se mnogi koji su tada imali između 20 i 30 sa setom prisećaju, Soul Food je obavio svoju ulogu prvog žanrovskog i profilisanog underground kluba u gradu, postojao svega tri ili četiri sezone i, što zbog okolnosti, što zbog generalne poslovne orijentacije vlasnika koji je taj klub praktično otvorio za sebe i svoje prijatelje, da imaju gde da izlaze i puštaju ploče, nikada nije doživeo tu harizmu koju je imala Industrija.

Gordan: U Soul Foodu bila je naročito popularna rezidentura DJ Eyea četvrtkom. On je puštao New Yorkšku plesnu, gay muziku, nekakav dark house, wild pitch zvuk i slično, i interesantno je da se na taj četvrtak nalepila čitava gay ekipa, koja će, kao i prethodna generacija beogradskih pedera, uglavnom skončati po sudoperama londonskih barova. U svakom slučaju menagment je odlučio da škartira DJ Eyea sa tog četvrtka zato što mu je vukao po njegovom mišljenju narkomane i gejove u klub. Tu se onda otvorio prostor za Industriju. Dakle, tada i u nekom sociološkom smislu počinje da se nešto dešava, ali i dalje to nema neku ozbiljniju dimenziju pokreta.

To je jako bitna godina jer je to je vrhunac nekog ludila i dekadencije u društvu. Rat u Bosni, ovde je sve na 20 maraka, u prodavnici imaš samo senf, turšiju u tegli i, recimo, imalin. Kupuješ benzin na ulici, snalaziš se, preživljavaš, a jednostavno ništa ne funkcioniše. Međutim, u 11 sati uveče kreće takvo divljanje u gradu kao da si ne znam gde, to sam video samo kada sam 1996. otišao u Lisabon.

Bilo kakvu zanimljivu formu klabinga u Beogradu pratila je tada erupcija uspeha.

Mi tada taj koncept koji smo imali u KST-u selimo u Dom omladine i nazivamo ga Jam. Te večeri je promovisao Srđan Anđelić i mi svi živi s radija smo puštali muziku tamo.

Postoji urbana legenda koja kruži po gradu, a koja se odnosi na gostovanje prvog stranog DJ-a u Beogradu 1990. godine koje je organizovala Zona ritma. Možete li kao svedoci iz prve ruke reći nešto malo više o tom događaju?

Gordan: Zonu ritma činili su Loka, Sergej, Ivan Karadžić, još neki njihovi ortaci… Oni su organizovali jednu istorijsku žurku, od nekoliko koje su uradili, koja je po nekim mišljenjima mogla da promeni sve što se kasnije dešavalo u klabingu da se nije desio rat. To se sve dešava u decembru 90. godine, kada je trebalo da dovedu prvog stranog DJ-a. Oni su otkrili onaj famozni Prostor u Sarajevskoj ulici, gde je kasnije bio XL. Oni su ga otkrili kada je to bio ogroman magacin. Bili su zapravo prvi ljudi koji su u taj prostor ušli posle 40 godina. Sergej je bukirao nekog DJ-a u Londonu. Oni su napravili neviđeni hype u gradu kako je to prva acid house žurka u Srbiji. To je sve trebalo da se desi u subotu, međutim, krene neka magla i oni nesrećnici slete u Zagreb i nastane katastrofa jer se ne pojave, ali to verovatno niko nije ni provalio. Ovi likovi sutradan prvim letom dođu iz Zagreba u Beograd kada je sve prošlo. Organizatori se malo iscimaju i odluče da naprave VIP žurku u klubu Nana kod Bigza, koji je tada funkcionisao kao čudno, polu VIP, polu krimosko mesto. Ali ti tadašnji krimosi nisu bili kao ovi današnji i postojala je ta neka zanimljiva hemija između nekih potpunu apartnih socijalnih grupa. Dakle, tamo sede kriminalci u separeu s flašom viskija i sa po pet riba. Dolazi ovaj DJ i počinje da pušta muziku. Ovi kriminalci gledaju, zbunjeni, i u tom trenutku MC, kojeg je ovaj poveo sa sobom, vadi mikrofon i počinje da loži ekipu. Ribe počinju da skaču iz krila krimosa i kreću da đuskaju, MC ih loži. Ovi kriminalci gledaju onako, malo u ribe, malo u ovog MC-ja i ne znaju da li sad da izvade pištolj i da ga ubiju što im cima ribe iz krila ili da ustanu i odu. Međutim, popušta tenzija, ribe u potpunoj ekstazi, vide crnca ispred sebe. Kriminalci se polako opuštaju i raspomamljuju, pa kreću da vade novčanice od po 100 maraka da kite MC-ja kao da su na svadbi.

Organizatori gledaju sa strane, MC šokiran, nikad mu se to nije desilo, daju mu signale da uzima pare koje će kasnije podeliti, srpsko vaćarenje. Tu je nastao raspad sistema i to orgijanje je trajalo do 10 ujutru i sve se završilo u potpunoj euforiji.

To veče se pročulo i tu su se krimosi primili na celu tu priču…

Da nekoliko meseci nije krenuo rat i da ti tri godine nisi mogao da dovedeš nikoga, možda je ta stvar mogla da ide u pravcu u kome je u Španiji sada, u kojoj imaš tu neku miroljubivu koegzistenciju raznih socijalnih grupa a sve to nadgleda mafija, tj. kriminal čiji profit garantuje da je sve mirno. Moguće je da je to mogao da bude naš scenario, ali došla je izolacija.

Iako je na prvi pogled u poslednjih 20 godina Beograd bio pun klubova, retki su oni koji su svojom postojanjem ostvarili neku značajniju socijalnu ulogu ili uticali na definisanje i unapređenje muzičkog ukusa posetioca. Industrija je bila jedan od njih. Šta je po vašem mišljenju uticalo na kultni i gotovo mitski status koji taj klub danas uživa?

Vlada J.: Industrija je imala revolucionarnu ulogu jer je u pravom trenutku na jednom mestu okupila manje-više sve što se do tada u gradu dešavalo u vezi s elektronskom muzikom i tehnom i relativno brzo generisala veliko interesovanje publike. Nakon otvaranja Industrije rane 1994, a da se razumemo, nije prvenstveno otvorena s namerom da bude klub za elektronsku muziku, trebalo je pola sezone da se tehno infiltrira, prvo nedeljom, potom četvrtkom. To novo muzičko dešavanje, do tada skoro potpuno neotkriveno javnosti i široj publici, prvi put u Industriji dobija formu pokreta.

Gordan: Industrija je funkcionisala kao komercijalni klub, ali s određenim ideološkim i kulturnim otklonom. Industrija je bila fer u tom smislu što je poštovala scenu. Ona je imala taj utopijski karakter i dugo ga je održala zahvaljujući Vladislavu Tomaniću, koga su pare zanimale u jednom normalnom ljudskom obliku i koji nije dozvolio da ga pohlepa vodi na način na koji je to bilo s ekipom koja je prva otvorila i posle četiri meseca sahranila Industriju jer su bili u fazonu – može sve, samo da tovarimo pare u džakove. Pa, kad je tako, onda u taj klub prvih mesec-dva ne može da se uđe, a onda unutra možeš da igraš fudbal, znači prazno. Stvari su se zbog Tomanića u Industriji dešavale onakve kakve jesu. Niko te nije tapšao po ramenu da te pita da li je muzika primerena trenutku ili da te menadžer zamoli da pustiš nekoliko hitova jer je 15 do 2 i uskoro kreću poslednji noćni autobusi.

Mark W, DJ STROB i Velja Mijanović su imali emisiju na Yu radiju i dobili su nedelju u Industriji, gde su puštali taj neki rani trance koji se referisao na muziku koja se puštala u klubovima u Frankfurtu. To je zapravo bio neki melodični trans, klasična ekstazi muzika. Zvali su se United DJs of Trance.

Vlada J.: Tako se film odmotava, nedelja naglo počinje da bude popularna i posle nekoliko meseci i nas pozivaju da četvrtkom krenemo da radimo naše večeri u Industriji.

Gordan:Vlada, Boža i ja smo u početku radili te Cosmic večeri. Mi smo uveli underground techno u celu priču. Do tada si mogao da slušaš taj trance nemački ili happy house, a mi počinjemo da puštamo SLAM, Undergound Resistance itd. Moram priznati da je to zvučalo poprilično heavy, ali smo mi imali žvaku i podršku od radija. Jednostavno smo rekli – ne radimo komerc, mi smo za Beograd ono što su UR za Detroit. Industrija je otvorena kao komercijalni klub, ali to kako je otvorena, bila je potpuna katastrofa i uskoro je bila zatvorena. Posle propasti te prve Industrije otvara se nova Industrija, u kojoj su sve večeri bile elektronske, komerc DJ-evi poput Debelog Duleta ispadaju iz kombinacije i stvari dolaze na svoje mesto.

Vlada J.: Tada počinje muzička diferencijacija i žanrovska podela na house, techno, trance, publika počinje da razlikuje underground i komercijalnu koncepciju. Generiše se scena i pojavljuju se novi DJ-evi neverovatnom brzinom. Bavljenje tim poslom ili hobijem 1994/95. definitivno je podrazumevalo dozu ezoterije, ali i sumanutosti. Trebalo je pre svega imati vinile u to vreme.

Te godine vi ste organizovali i čuvene žurke u REX-u?

Vlada J.: Kako nam Industrija kao platforma nije bila dovoljna, u rano proleće 1995. mi rešavamo da napravimo seriju techno matinea u Cinema Rexu, tri tematske žurke (Godzila, Star Track i Maradona party), koje su počinjale u pet po podne i završavale se u deset uveče. Bilo je to pomalo bizarno dešavanje, gde smo mi puštali to naše najstrašnije beskompromisno peglanje od muzike, imali smo iznajmljen tada solidan saund sistem, dim mašinu iz koje kulja da se ništa ne vidi, projektor koji na zid baca Godzilu ili Maradonine golove i svuda ljude koji plešu. Dakle, 500 ljudi u Rexu, u tom dimu, neka neverovatna energija i samo jedan pripadnik obezbeđenja koji cepa karte.

Gordan: Zanimljivo je da su se i te žurke poklopile s velikim otkrićem mladih rejvera – tzv. obedijala. Obedijali su bili neki lekovi za mršavljenje koji su u sebi imali neku dozu amfitamina. I svi ti mladi rejveri bili su izgutani na 15 obedijala da skaču metar u visinu. Potpuno ludačka energija.

U tom trenutku čini se da Beograd ima pravu elektronsku scenu. Šta su po vašem mišljenju prelomni događaji koji su uticali na definisanje pravca u kome će se stvari kasnije odvijati?

Gordan: Te iste godine organizovan je i prvi pravi veliki rave na Košutnjaku, na kome je bilo 5.000 ljudi. Enlitement u organizaciji Zone ritma, 24. jun 1995, u kulisama Studija 1 zaostalim od snimanja neke TV serije. To je bila odlično produkcijski ispraćena žurka s revolucionarnim setom Lady B. koji bi po današnjim parametrima mogao da se odsvira u bilo kom underground klubu.

Taj događaj je bio bitan jer se tada prvi put zaradila ogromna lova, i to je nekim ljudima pokazalo da u ovom poslu mogu da se uzmu velike pare. Nažalost, to su shvatili i neki pogrešni ljudi koji su i dan-danas u ovoj priči i ne prestaju da truju svojim uskim pogledom da je klub mesto na kome je jedino bitno izotimati pare publici. S obzirom na to da svako ko ima gram mozga to odmah provali, onda se sistemom negativne selekcije biraju nesrećnici kojima se jedino možeš dodvoriti najgrđom komercijalom. Da ne pominjemo imena, znamo o čemu pričamo. Sve to počinje sa Bitefom, pa prvom Industrijom, a traje do danas.

Vlada J.: Vrlo brzo kreće disperzija energije i cele priče. Pojavljuju se novi klubovi, ponovo se otvara Zvezda, potom Underground. Figuriše čitav niz rejvova i događaja. Međutim, 1995. godine su se desila i prva dva ozbiljna gostovanja, Voja Nesić i HMK dovode Laurent Garniera u okviru F Communications partija u novobeogradskim hangarima, tamo gde je danas Airport City, a potom i Prodigy u Halu Pionir, i to je bio najmasovniji rave do tada.

Gordan: Prodigy je bio naročito zabavan. Oni su rasprodali i preprodali Pionir. Bilo je more ljudi unutra. Niko ništa nije video ni čuo jer tada u Srbiji ne postoji ozvučenje koje može da ozvuči rejv u Pioniru, a ovi su obaška uzeli neki kragujevački svadbarski krš razglas. Sve se, pri tom, dešava u kontekstu povezivanja tehna i rejva s drogama. Oni nameštaju da gradski sekretar za kulturu primi Prodigy i uruči im plaketu za doprinos borbi protiv narkomanije. Ovi ljudi sede unutra odvaljeni, freak show u gradskoj skupštini i verovatno im je to najsmešniji događaj u karijeri, ako ga se uopšte sećaju. Ta dva događaja već prevode scenu u zonu normalnosti biznisa u Srbiji, a na televiziji vlada Dušan Kaličanin sa svojom Technokratia pričom, koja je jako raširila tehno i trance po Srbiji, ali nažalost i spustila kriterijume, što će se osetiti tek koju godinu kasnije. Mi tada počinjemo da dovodimo neka veća imena koja su bila relevantna za to vreme. Prvo nekoliko opasno opskurnih underground bukinga – Riccardo Rocchi i DJ Warlock, na primer, pa Charlie Hall, Colin Favor, Brenda Russel, Misjah, Hell, Francesco Farfa.

Vlada J.: I sad se tu negde polako sve širi i počinju da se pojavljuju nove generacije i uspostavlja se jedan zanimljiv fenomen, a to je relativno kratak dah cele priče. Na godinu ili dve smenjuju se generacije. Klinci brzo ulaze, brzo sagorevaju i brzi izlaze iz klabinga. I tu polako ljudi počinju da odustaju. Odlaze ljudi koji su isfurali godinu-dve taj fazon kao trend, vraćaju se u svoj normalni model života u Srbiji, socijala, šljaka, crnilo. Tu nije bilo sredine i sve je funkcionisalo u ekstremima. Ili uzmeš, odvališ se, raspadneš se i zaboraviš na pola mozga za ceo život ili odustaneš.

Kada već govorimo o novim generacijama, njihovi predstavnici bili su u to vreme TTP koji su se pojavili i munjevito zavladali scenom. U tom trenutku vi ste već poluveterani. Kako ste gledali na njih?

Gordan: Marko Nastić i Dejan Milićević pojavljuju se 1997. i polaku sa sobom vuku svoju novu publiku. Oni su bili prvi DJ-evi koji su po godinama koincidirali s publikom. Osamnaestogodišnjaci za osamnaestogodišnjake. Mi smo bili skoro duplo stariji. Na njih se lepe klinci za koje su ovi idoli jer vladaju jednom veštinom koja je njima apsolutno strana i od samog starta puštaju ekstremnu muziku, jako tvrdu koja savršeno korenspodira s njihovim i mentalnim stanjem publike koja odrasta u Srbiji ekstrema. Ta publika je odrastala u potpuno degenerisanom sistemu – jesu sankcije, nisu sankcije. Ima milka čokolade na ulici, nema milka čokolade u radnji, možda je smešno, ali to su ozbiljna pitanja u odrastanju koja nisu uopšte naivna. Ja taj problem nisam imao kada sam bio mali.

Sa druge strane televizija je otvorena, sateliti rade, klinci vide šta se dešava napolju, vide šta se dešava na ulici i to je jedan ozbiljan rascep između relanosti koji dovodi do toga da klinci idu u klubove i drogiraju se zastrašujuće. Sve to dodatno ubija muziku, vuče je u ekstrem, tvrđe, brže, napetije. Raste goa trance, raste minimal techno u najekstremnijem vidu kao dvotaktni ritam, klasično čekičanje. Marko i Deki vladaju scenom i vuku klince za sobom. Oni su imali odličnu komunikaciju s publikom. Oni jesu bili momci s ulice, ali sve na njima, od načina na koji su govorili do načina na koji su izgledali, upućivalo je na to da su oni momci sa asfalta Miloševićeve ulice 90-ih. Ovo nije negativna konotacija, niti ima bilo kakav vrednosni kontekst. To je prosto bilo činjenično stanje. Tu negde počinje da pada kriterijum i počinju da puštaju decu u klubove. Tada je bio trenutak za izlazak iz svega. Ja sam se tu maksimalno smorio, a šlag na torti je da je i napolju muzika bila loša.

Vlada J.: Oni su to s druge strane videli kao svoju životnu šansu. Marko je to shvatio sa svojih 18, 19 godina. On je razumeo suštinu koji mnogi nisu shvatili i sa 30 i kusur godina – da mora da bude koncentrisan, disciplinovan i da radi vredno sve vreme bez obzira na neki imidž u javnosti. Tako je korak po korak napravio karijeru, a za njim je na ovaj ili onaj način, krenuo i ostatak ekipe.

Gordan: Zanimljivo je da je on preuzeo obrazac ponašanja po modelu crnačkog geta, u kome klinac koji dobro igra basket zna da mora da odigra na tu kartu i, uspe, ili će završiti kao klošar.

Ne bih da prejudiciram, ali čini se da se taj period poklopio i sa sunovratom prvobitnog entuzijazma i energije koja je karakterisala scenu. Šta su po vašem mišljenju bili uzroci?

Vlada J.: Mi nikada nismo bili u fazonu elitizma, ali situacija je negde 1996. postala toliko drastična da su neki DJ-setovi zvučali groteskno ispred gomile iskrivljene dece na 50 i vise stepeni u Industriji. Pokušali smo da petkom pravimo selekciju publike na večerima koje su se zvale DIVINE. Deo tima je bila i Suzana Zlatanović (Luna Lu), koja je povremeno radila i eye check na vratima, rešavala ko može da uđe u klub. Probaj samo da zamisliš danas neku osobu njenog formata na vratima kluba i sve što to sa sobom donosi, i shvatićeš koji je bio nivo požrtvovanosti i namere da se klub pročisti. A ko prođe na vratima morao je da proguta znatno mirniju i mekšu, najčešće deep house, muzičku koncepciju. Plus je DIVINE bio i neoficijelno gej veče u gradu. Trajalo je tako do 1998. uz varijacije Dirty Divine, El Divine Revolucionario ili Misterija Divajna, uz uspone i poneki pad, a onda smo se prosto umorili.

Gordan: Meni je cela ta stvar ozbiljno otišla u qrac 1998 godine. To je već četiri-pet godina Industrije, što je u životu klubova vreme kada umiru ako se ne menjaju na pravi način. Postoji trenutak kada klub moraš da zatvoriš i da dovedeš popa da ga okadi i istera sve demone, koliko se tu energije stvorilo. Dakle, tada ili da mešalicu za beton istovariš i zaliješ ceo klub ili da kreneš sve iz početka. To je ta godina kada ulazi jeftina droga u klubove i tu je Industrija bila apsolutno na udaru. U klub je mogao da uđe svako ko je hteo, klinci od 14 do 15 godina su tu, raznose se Zarubičinim amfetaminima i lažnim ekserima. Bili smo deo scene, ali i van nje. Uvek smo imali taj pogled sa strane i uvek smo se trudili da je korigujemo. Tu situaciju imaš ponovo od 2000. godine naovamo kada se vraćamo u igru. Mi jesmo kao ona dvojica matoraca iz Mapetovaca koji sede na balkonu i svima kenjaju, s tom razlikom što oni matorci nikad ne siđu s tog balkona, a mi svakih mesec dana siđemo. Imamo taj problem što odavno ne pripadamo svetu beogradsko–srpskog klabinga, koji sa jedne strane čine naivni zaluđenici koji ništa ne kapiraju, a sa druge strane nekoliko ajkula i ajkulica, ili možda neka niža forma te vrste riba, ne znam, kečiga ili moruna, jer da bi bio ajkula, moraš da budeš šmeker. Toliko ne pripadamo tom svetu da je potpuno neverovatno da smo mi i dalje u tome.

Tranzicija je donela biznis pristup klabingu. Izgleda da ste se vi u njemu dosta dobro snašli. Istovremeno, vaše žurke gotovo i da nemaju konkurenciju u produkciji i relevantnosti DJ-eva koje dovodite. Kako vama izgleda srpski tranzicioni klabing?

Vlada J.: Klabing kao biznis u Beogradu najčešće je pogrešno koncipiran. Kao biznis definitivno jer nije dovoljno dobar biznis da bi donosio zaradu u brzom ciklusu koji se ovde u ugostiteljstvu doživljava kao jedina validna biznis formula. A upravo se tako projektuju i klubovi i programske ideje, u pravcu brze zarade. Najčešće je pogrešna i dimenzija kulturnog događaja ili misije, zato što te misije skoro nikada i nema. Ti danas ovde imaš klubove u kojima vikend sadržaji uopšte ne liče na ono što bi trebalo da predstavljaju klubovi koji se ambiciozno referišu na neki londonski, berlinski ili milanski klub. Oni u svom muzičkom i programskom sadržaju, da uopšte ne ulazimo u sferu amaterizma kod elementarnih zanatskih ugostiteljskih normi, uglavnom imaju stvari koje nemaju skoro nikakve veze s onim klubovima koji im predstavljaju uzor ili referencu.

Gordan: Ovde se desila jedna veoma zanimljiva stvar – degeneracija sponzorskog koncepta dosegla je razmere koje sam jedino viđao u nekim manifestacijama kojima je Milošević rešavao socijalno pitanje penzionera u Srbiji tako što je na Terazijama istovarao kamion vrućeg hleba. Ove poslednje žurke sa deljenjem 10.000 karata i šlepera energenata podsećaju na te scene s hlebom na Terazijama. To je totalno dno i apsolutna beskrupuloznost organizatora.

Kada se taj neki sponzor povuče jednog dana iz svega, klabing bi trebalo da nastavi da postoji i neko ko organizuje žurke bi trebalo to da nastavi da radi na nekim relativno zdravim principima. Sa takvim stvarima to je nemoguće, pa nije čudo što takva rejv posela i završavaju u masovnim tučama mandrila zalutalih tamo.

Vlada J.: Eto, s jedne strane imamo ekonomski marginalnu klupsku scenu, a s druge velike sponzorisane muzičke događaje kao paradoks naše lokalne situacije. To govori dosta i o prirodi i namerama korporativnog kapitala koji muziku koristi samo kao sredstvo iniciranja kontakta s potencijalnim mušterijama a scenu sasvim zanemaruje. Ali govori i o nama kao društvu i pojedincima jer nismo u stanju da se s tim izborimo i eventualno korporativni novac bar delom kanališemo i usmeravamo tamo gde bi od toga postojala neka dugoročna korist za one koji ostaju i ono što ostane kada sponzori jednog dana odvuku svoje scenografije i kulise na deponiju.

Ispravite me ako grešim, ali mi u Beogradu više nemamo nijednu referentnu rezidenturu vikendom u bilo kom iole većem klubu, gde se pušta i sluša slična muzika kao u drugim gradovima u Evropi i svetu na koje umemo da se referišemo. Apsolutno ne postoji to lice, DJ, promoter ili grupa ljudi koja promoviše tu vrstu muzike i atmosfere.

Gordan: Ovde klabing ne može da ima tu dubinu zbog društvenog stanja i zbog istorije koja te stalno opominje da je ovaj grad jednom davno bio turska kasaba na granici i da je do dana današnjeg ostao provincijski, granični grad kroz koji cirkulišu ljudi tako što kvalitetni odlaze, a nekvalitetni dolaze. Ti imaš jednu grotesknu situaciju da nas dvojica dovodimo neke DJ-eve u prostore koji nisu klubovi i koji koštaju bezumno puno da bi to produkcijski izgledalo pristojno. I realno, nema nikakve alternative tome. Mi smo otpadnici iz cele te priče jer se ne uklapamo ni u jedan od tih klišea – otmi pare i beži. Dovodimo imena koja su elita, avangarda i krem krema ove muzike, ono što je najbolje i što je drži da se ne pretvori u kaljugu. Ne uklapamo se u kliše klubova, ne uklapamo se u sponzorske klišee. Ja ne kažem da smo mi nešto posebno dobri, ali mi ne prostituišemo celu priču zato što nam je, kao i 1993, bitnije nešto više od para.

Šta je to?

Vlada J.: Da imamo koga da slušamo u 5 i 15 ujutru sa dance floora i da nam u tom trenutku bude najbolje na svetu.

Gordan: Postoje dva velika problema. Jedan je kontinuirani problem klubova koji su po mom mišljenju nepovratno otišli do đavola. Mislim da je to nepopravljivo kao kada ti vrisne hard disk na kompu i ne postoji način da spaseš hard ni ono što je na njemu. Ovo ide nekim svojim tokom na koji ništa ne može da utiče do trenutka kada se neko ne bude sabrao, otvorio ispravan klub i postrojio ostale.

Poseban problem je u koncepciji po kojoj je broj gladnih ljudi kojima treba takav klub potreban toliki da će i taj klub nepopravljivo da ode do đavola jako brzo. Kao kada dovedu čoveka koji nije jeo mesec dana u pekaru, pa on pojede četiri kifle i umre.

Ako otvoriš klub po parametrima po kojima se kubovi prave, da ne bude preveliki, da ima relativno tvrda vrata, da ima ljude koje zanima ili muzika ili neka urbana, civilizovana kultura komunikacije, da se oko toga napravi vibe i scena, pa da se nakon toga napravi biznis, ti ćeš imati situaciju da će ispred tog kluba brzo biti 2.000 ljudi jer u ovom trenutku ima mnogo onih koji ne izlaze i koji se zabavljaju između četiri zida. Pun ih je Beograd.

Vlada J.: Beograd kao kvazimetropola nema adekvatan odgovor na kulturu koja prati elektronsku muziku u klubovima i izvan njih. Ne postoji sistematsko usmeravanje, informisanje ili neka vrsta edukacije onih ljudi koji bi prirodno težili tome kao modelu zabave i društvene komunikacije. Ekonomija kao zaostala ne može da isprati svetski trend razvoja klupske scene, što dovodi do razlika između mogućnosti i očekivanja, svejedno da li je u pitanju publika ili menadžment kluba, i to brzo dovodi do umora i zasićenja. Imali smo proces opšte degradacije u Srbiji u kome se sve vratilo nekoliko koraka unazad i dalje imamo permanentni trend da se nešto što je malo pretvori u ništa, a nešto što je relativno veliko i značajno utapa u prosečnost…

Ako, recimo, hoćemo da na primeru malo bolje sagledamo razmere našeg hendikepa, možemo da poredimo Beograd kao srpsku prestonicu i Berlin kao nekrunisanu svetsku prestonicu klabinga i da povučemo nekoliko zanimljivih paralela koje se suštinski odražavaju na kvalitet klabinga, noćnog života, kulturnog života, života uopšte. Oba grada su na neki način prošla kroz period izolacije i promene društvenog sistema, socijalne i demografske strukture stanovnika. Iz Beograda se tokom prethodne dve decenije iselilo nekoliko stotina hiljada mladih motivisano ekonomskim i političkim razlozima, što je u trenutku nakon pada Zida bio slučaj i tamo. Žitelji nekadašnjeg istočnog Berlina iseljavali su se usled loše ekonomske perspektive grada. Od kraja 90-ih u Berlinu je na delu obrnut proces i grad je, iako ekonomski na krhkim nogama ali sa relativno prihvatljivim rentama, liberalnim zakonima u sferi noćnog života i generalno vrlo tolerantnom atmosferom i duhom, postao magnet za desetine i stotine hiljada mladih Nemaca, Evropljana, Amerikanaca i drugih. Tako da u sferi klupskog i noćnog života tamo imaju stalni priliv publike, dok se odavde ljudi i dalje iseljavaju. I još jedna, tamo su klubovi i noćni život uglavnom locirani na obodu centra i na periferiji, u, za njih, ekonomski prihvatljivoj zoni, dok kod nas klub nema skoro nikakvu perspektivu ukoliko nije u krugu dvojke. Eto, tako to otprilike izgleda kada pokušamo da se poredimo.

Kako vidite budućnost elektronske scene i njenih konzumenata?

Gordan: Modernu Srbiju danas predstavljaju koji imaju između 16 i 20 godina. To su ljudi koji su se rodili 1989/90. godine i koji su odrastali 90-ih. Oni prihvataju kulturni model ekstremnog nacionalnog konzervativizma. Oni su budućnost i ja se plašim da će se stvari promeniti tek kada stasa generacija koja će biti odgovor na te klince. Sve to, naravno, mora da prati poboljšanje ekonomske situacije. Ako se to ne desi, njih će zameniti još gori.

3 коментара: