emo huligan

PRESTUP, mart 2008


Pre par meseci hodao sam, nešto malo posle ponoći, Svetogorskom ulicom u centru Beograda, kada su mi u susret naišla dva militantna pripadnika neke navijačke grupe. Jedan od njih vojnički oštro je viknuo na mene: "Sram te bilo, ustašo, stidi se! ", i produžio dalje. Nihovo ludilo odbilo se od moje ludilo i svako je nastavio svojim putem.
To veče pamtim po tome što mi je sledećeg jutra u pola osam ujutru u stan upao pomahnitali komšija optuživši me da se iz mog stana širi miris marihuane. Naglo probuđenm histeričnim zvonjenjem i pretnjom da će pozvati policiju otvorio sam paranoiku vrata u donjem vešu, žmirkajuči na jedno oko, pustio ga da uđe u stan i lično onjuši sve prostorije. Vođen grižom savesti čak sam paranoiku ponudio da omiriše nezapaljni mirišljavi štapić i to upredi sa mirisom koji ga opseda. Okrenuo se bez reči izvinjenja i napustio stan. Više me nije smarao.
Te večeri, kada su me navijači optužili za pripadništvo fašističkom pokretu iz drugog svetskog rata u Hrvatkoj, setio sam se opet na dan nelegalnog, jednostranog, samoporoglašenja lažne države koja je u stvari srce, duša i esencija kulturnog identiteta naše države zbog čega je mi nećemo nikada priznati a svako ko bude priznao biće suočen sa našom spektakularnom spoljnopolitičkom strategijom pod radnim nazivom "ZAJEBANI SMO KAD POLUDIMO". Te večeri sam naime pokušavao da gledam svoja posla i odem do trafike po cigarete kada sam se susreo sa momcima u sportskom fazonu koji su se kretali u manjim grupama. Bilo ih je stotinak i nervozno su se muvali po ulici. Stan u kome sam se nalazio bio je sticajem okolnosti na strateškom mestu za njihova kretanja te večeri, kada se na aparatu za Milk shake vežbao patriotizam. U trenutku kada sam izašao iz ulaza jedan mladić je usplahireno i egzaltirano viknuo: "HRAVAT, ENO GA HRVAT". Prirodno, odmah sam se osetio prozvanim. Sve na meni, od mog kicoškog kaputa do moje napadne šiške naspram njihovog trenerka-kožnajakna-dukssakapuljačom stila činilo je da se osećam kao Hrvat. Trebalo mi je nekoliko sekundi dok sam shvatio da mladi patriota nije ukazivao vriskom na mene već na neki auto, ali tada sam već bio ispred ulaza panično zvoneći na interfon i histerično grebući po ulaznim vratima kao mačka. Sakupio sam hrabrost, otišao do trafike da bi nakon povratka u stan sa prijateljima izvršili stratešku evakuaciju. Naše pozdravljanje bilo je puno solidarnosti i zabrinutosti.
"Ideš na Vračar, tamo je mirno, molim te javi se kad stigneš i nemoj da nosiš tu coca colu sa sobom ", rekao sam prijateljici.
"Uvuci tu jaknu u pantalone i stavi kapu preko čela", kuražio me je prijatelj.
Bila je ponoć i grad je već bio pust. Na terazijama je goreo Mac Donald s. Osećao se miris neke teške kiše i sve to bilo je nekako pervezno ubzbudljivo.
Sledećeg dana odlučio sam da više ne rizikujem i ne provociram patriote svojom neobičnošću. Rešio sam da se prilagodim situaciji i iz svog ormana sam izvukao duks sa kapuljačom i neki kožni sako koji je izgledao kao strukirana jakna. Obukao sam neutralne, jednobojne pantalone i obuo agresivne patike, marke NIKE i stavio brze naočare. Bio sam spreman za ulicu.
A na ulici su neki studenti vikali na trgu preko skupog ozvučenja. Nosili su transparent na kome je pisalo OSTAĆE NAŠE i nazimenično pevali pesme u kojima se pominje bog, hladni grob, krst, klanje, otadzbina, pravda, ljubav i šiptar. Držali su vatrene govore, razbacivali se rečima i nudili svoje mlade živote tvorcu i premijeru. Delovali su motivisano i nedojebano. Bilo je jako malo devojaka među njima pa je po tom tmurnom vremenu sve izgledalo nekako izvitopreno-gay. Moja maska je delovala i niko nije obraćao pažnju na mene. Osećao sam se licemerno ali sigurno. Jedna od posledica moje stilske transformacije bila je dramatična promena odnosa sa prodavačicom iz obližnje radnje. Ona je moja demonska Anima, antipod mog društvenog statusa. Ona je niska, zdepasta, prešminkana plavuša koja svaki put kada uđem u radnju telefonom razgovara o ludom provodu na Hua-Hua, rezerviše separe na Ambisu, govori o Ceci ili prepričava neki ludi provod i teško pijanstvo od predhodne noći. Imali smo prećutni sporazum u kome oboje glumimo ljubaznost uz potajni prezir prema postojanju onog drugog. Osim sklonosti ka fiksacijama VIP tretmana nismo imali ni jednu zajedničku vrednost i oboje smo to znali. Međutim, kada sam se pojavio maskiran u huligana, mašući unaokolo testosteronom pokupljenim na ulici progutala me je pogledom, podigla jednu obrvu, potkočila se rukama na kasu i kao nikada do tada mi se obratila svojim dizelaškim dijalektom: "Izvoli, komšija ". Pun prezira, sramote i nadmenosti sam pokupovao par neophodnih namirnica i odlučio da neko vreme ne izlazim iz stana.
Iz sigurnosti svog doma sam posmatrao kako su svi na keca odlepili toliko da sam ja deleovao kao stabilna i uravnotežena osoba. Palile su se ambasade, ministri su raspuštali škole, fakultete i radne jedinice, pljačkale su se prodavnice, jurili izdajnici, bombe su bacane na strane kompanije, Premijer je vrištao ispred skupštine, predsednik je zapalio u Rumuniju, teniseri su se saosećali preko video bima, reditelji i glumci pretili su i zapomagali a dvesta hiljada ljudi uživo i par miliona preko televizora je slušalo Amfilohija kako vodi kolektivnu molitvu. Konačno sam spoznao šta znači moleban. Aleluja.
Na kraju se sve smirilo i ućutalo. Pustim i razbijenim gradom se nezaustavljivo širio miris ugljenisanog leša koji je prolazio kroz zidove i ulazio pravo u nozdrve ljudi. Negde na pola puta do mozga miris se odbijao o otupele nervne receptore i spuštao u digestivni trakt. Analni otvori konačno su izbacivali mešavinu fekalija i narod je nastavio da kao živi.
Onda je počeo Veliki brat, došlo je sunce, lepo vreme i za nekoliko nedelja svi su zaboravili da se bilo šta desilo. U međuvremenu su se samo malo palili granilčni prelazi, ubijali ljudi i otimali vozovi. U toj atmosferi došlo je proleće i pala je Vlada.
Pre proleća došao je 12. mart. Tada su, čini se, svi na trenutak stali, duboko uzdahnuli i spustili glave. Prošlo je 5 godina od njegovog ubistva i samo potpunim idiotima nije jasno koliko je ova zemlja sistematski sjebana u međuvremenu. Ljudi pričaju kako je on i dalje tu i kako njegova vizija živi ali ja ne plačem više kada čujem njegov glas i nemam snage za bes. Plivam kroz ovu ustajalu, smrdljivu vodu potpuno naviknut na prljavštinu, zlo i agresivnost svuda oko sebe. Kada dođe 12. mart bude mi samo još odvratnije jer me podseti koliko mnogo je izgubljeno i koliko je nenadoknadiva praznina koja je nastupila njegovim ubistvom. Beograd se pretvorio u provinciju, provincija se pretvorila u selo, selo je postalo selendra. Klinci se lože na radikale, dvotakni techno i narodnjake. Ulicama hodaju ružni, namrgođeni ljudi koji se odmeravaju pogledima punim mržnje. I svi se prave kao da je sve u redu pa se pravim i ja.
Trošim usput polako sve svoje reči a osećanja se sve teže probijaju iz utrobe dok radim svoje poslove, mazim svoje klijente, pišem svoje tekstove, sprovodim svoje projekte, širim aktivistiki duh optimizma, vodim zdrav zivot i verujem u bolju budućnost. Verujem u sebe i verujem u usnjak HOHNER kojeg ću polako izvaditi iz kutijice negde u Central Park-u ili na obali okeana. Staviću ga nežno na usne i odsvirati blues temu. Mahnuću rukom u kameru i okačiti film na youtube da ga svi vide. Ima nade.