Proleće

25.04.2009. pescanik.net

Na Veliki petak sam hodao praznom Hilandarskom ulicom i snimao grafite, kada me je gospođa, naslonjena na prozor u prizemlju, upitala šta to radim. “Snimam, gospođo. Imate lepu zgradu.”, odgovorio sam. “Nemojte to da radite!”, povisila je ton. “Samo bez nerviranja, gospođo. Lep je dan.”, dobacio sam nastavljajući dalje. “Ne smete to da radite, nemojte to da radite. Jeste me čuli, ne smete to da radite...”, vikala je i vikala dok sam udaljavao, zatim je verovatno otrčala do špijunke da proveri da li je sve pod kontrolom u ulazu. Istog dana sam se našao na autobskoj stanici gde je trebalo da pokupim neki paket. Zakasnio sam na dolazni peron pa sam nakon desetak minuta lutanja po parkingu konačno našao autobus. Nervozni vozač me je upitao gde sam do sada a ja sam mu, uz pokušaj osmeha, odgovorio da je malo poranio. “Jel ja po tebi treba da se upravljam?! Na šta ti ja ličim?! Šta ti misliš, ko si ti?!”, urlao je izbezumljen, nesrazmerno delu koje sam učinio. Izvadio sam novčanicu od 100 dinara i pružio mu je da bi ućutao. Odmah je prestao, promenio boju glasa i očinski mi nešto rekao o odgovornosti. Dok sam se vraćao sa stanice, ispred Savezne skupštine mi je prišao neki čovek i promumlao: “Jeste odavde?” “Jesam.” “Ja sam sa Kosova. Izbeglica sam. Sa Kosova sam došao.” “Recite?”, požurivao sam ga “Sa Kosova sam kažem, Srbin sam! Srbin sa Kosova.”, ponavljao je sa nekom važnošću i podrazumevanjem, dok sam podrhtavao i cupkao u mestu. “Daj mi neke pare, za ‘leba mi treba...”, naredio je, istovremeno bezobrazno i snishodljivo. “Nisam jedan od tih.”, procedio sam i nastavio dalje, slušajući kako me psuje i vređa. Srbin sa Kosova. Iste večeri sam sa troje prijatelja sedeo u stanu i pokušavao da zamaglim prethodni dan kada je oko jedan posle ponoći policija pozvonila na vrata. Rekli su kako su se komšije žalile na buku i zatražili nam dokumenta. Nisam se svađao sa njima, sarađivao sam i prošao uz usmenu opomeni i moralni prekor. U poslednje vreme policija nam vrlo često upada u stanove i na žurke, ali ovoga puta skoro da nije bilo razloga. Izgleda da komšije postaju sve nervoznije a kriterijumi buke sve niži. Par sati kasnije sedeli smo u nekom drugom stanu i pravili znatno veći nered kada je neko pozvonio na vrata. Bila je to komšinica, Romkinja iz suterena koja je, za promenu, nešto vikala. Jedino što sam čuo bio je njen, skoro, vapaj: “Šta se smejete? Kao da je ne-znam-šta!” Prasnuli smo u još jači smeh, potpuno neosetljivi. Odjebite, komšije. Država Ne postoji država. Država Srbija je privatno preduzeće koje se, za određenu nadoknadu, može unajmiti radi izvršenja određenog posla u interesu nekog pojedinca s novcem. Institucije takođe. U državi Srbiji postoji prećutni konsenzus pristajanja na svakodnevno serviranje gluposti o životu i realnosti. Jedan po jedan, svako na svoj način, guta svoj deo. I tako godinama. Građani države Srbije su narkomani. U toku jedne godine oni popiju 43 miliona kutija sedativa. Samo u Beogradu mesečno se proda ili izda na recept više od 140.000 kutija ovih lekova ,dok godišnji promet koji ostvare proizvođači i distributeri sedativa i antidepresiva u Srbiji iznosi skoro 30 miliona evra. Kada ne piju ove lekove, građani Srbije se odvaljuju od alkohola. Njihova deca takođe. Deca Srbije takođe koriste i “prave” droge. “Prave” droge se prave na periferiji, u improvizovanim laboratorijama i mešaju se sa ko-zna-čim. “Prave” droge razvoze navijači i druga deca tranzicije. Možemo se složiti, iako nikada nećemo priznati, da niko više nije strejt. Realnost se više ne može (i ne treba) podneti bez ulepšivača. Šta je to što građani Srbije i njihova deca ne mogu da izdrže ? Ratovi, leševi, bombe, rakije, bolesti, siromaštvo, tranzicija, neobrazovanost, banalnost, loša muzika... Sve nam se pomešalo. Građani Srbije potiskuju. Oni sabijaju. Građani Srbije su uplašeni, dezorjentisani, navučeni na depresiju i apatiju. Građani Srbije su poraženi iako Država tvrdi suprotno. Jaz između osećanja građana i proklamovane realnosti je ogroman. Zato je proleće tako opasno. Građani Srbije ne mogu da podnesu sami sebe. Oni se osećaju odgovornim i krivim ali nemaju dovoljno hrabrosti da se sa tim nose. Država Srbija pomaže njihov kukavičlik neprestanim laganjem. Građani Srbije su agresivni u svom strahu. Parlament Srbije, prava je mera građana. Predsednik Srbije, paradigma je zbunjene kukavice koja misli da je kul. Ministar inostranih poslova, ogledalo je predsednika Srbije. Vlada Srbije odraz je svakodnevnih kompromisa i povlačenja u kojima učestvuje svako od nas. Građani Srbije zaslužuju svoju državu. Odjebi, Državo. Naša strana O “njima” je bilo puno reči od strane “naših” kao što su i “njihovi” govorili puno o “našima”. Taj ugao posmatranja je poznat. Nažalost, mi retko govorimo o “našima”. Nikada javno i nikada u lice. Trebalo bi odmah na početku reći da je “naša” strana desetkovana. To ne traje samo poslednjih dvadeset godina već se čini da je poraz naša konstanta. Koliko god se “oni” ložili na smrt, poraze i mitove, “mi” se još više ložimo na poraze koji nam “oni” čine. Mi uživamo u porazu koji nam pričinjavaju mediokriteti. Mediokriteti su naša mera. Oni su izgovor za našu patnju. Patnja je razlog našeg postojanja. Zato smo i ostali ovde. Tačnije, zato ste i ostali ovde. Ta vrsta ljubavi prema porazu najveći je teret i prokletstvo koje “Naša Srbija” ostavlja mojoj generaciji. Vreme je da na ovom mestu uvedem još jednu podelu među “našima”. Vi stari na jednoj i mi mladi na drugoj. Vi morate da se sklonite i da nas pustite da prođemo. Vaš poraz nije naš. Vaša muzika nije naša muzika ne zato što imamo nešto protiv vaših mrtvih pesnika već zato što muzika nije ista posle last fm-a i semplera, kao što ni fotografija nije ista posle photoshop-a, a film posle final cut-a. Ono što je vama bilo zadato nama je dato. Vi nemate pravo da stojite na pozicijama autoriteta. Vi, mirovni aktivisti koji ste postali NGO lideri, nemate pravo da se predstavljate kao avangarda jer ste potrošili milionske budžete na neiventivne copy-paste aktivnosti koje nisu donele rezultate. Vaše strategije nisu bile dobre. One nisu učinile ovo društvo boljim. Hiljade knjiga koje ste objavili nema ko da čita. Vi ste poraženi ali ne odustajete od poraza kao taktike. Vi proizvodite svoje klonove i zalivate ih sujetom i autoritativnošću. Vi, kvazi-umetnici koji nosite duge kose i pljujete po svemu što je loše a ne živite to što pričate, i vi morate da se sklonite. Ako ne proizvodite umetnost a gušite one koji je stvaraju, vaše su pozicije neodržive i vi ćete se pre ili kasnije sami od sebe urušiti u kreativnoj impotentnosti za koju se tako panično držite. I vi, naši političari, morate da prestanete da gajite yesman-e u našim strankama. Bahatost i licemerje neće, pre svega vama, doneti ništa dobro u budućnosti. mnogi od vas moraju da odu. Vi u mladima koji vas prate budite najniže strasti. Vi štancujete barabe. Vi, naši intelektualci, dajte nam teoriju koja može pobediti poraz ili ostanite u svojim radnim sobama i patite nad vremenom koje ste potrošili. Izgubili ste univerizitete. Zar vas nije sramota? Na kraju, svi vi koji ste na “našoj strani” razmislite zašto ste tu. Da li je margina ono što vam prija ili se samo niste snašli? Da li ste ostali u “našoj Srbiji” da biste je učinili boljom ili ste se jednostavno predali? Odjebite, “naši”. Pustite me da prođem Lepo ste nas izgazili, poštovani Stari. Na isti način i sa istim zadovoljstvom kao što su neki drugi stari sjebali vas. Umesto ljubavi dali ste nam strah i pokazali prstom na poraz. Podojili ste nas nihilizmom i ostavili da “životarimo u ledenoj senci” vašeg gubitka. Ali, ponavljam, vaš poraz nije naš. On to nikako ne sme biti. Sklonite se u stranu i pustite me da prođem. Ne znam tačno gde sam krenuo ali mi se ponekad čini da će sve biti u redu. Ne saplićite me i ne usporavajte, bar vi, “naši”. Morate da se sklonite. A možda i ne morate. Možda je dovoljno da ostanete tu gde ste se zakucali, takvi kakvi jeste, i da sačekate još malo. Vreme radi za vas. Možda je dovoljno da ne uradite ništa i da sačekate da postanemo isti kao vi. Stari. Feniks Dupetom uza zid, stojimo moji prijatelji i ja u podrumu. Saterani u ćošak, više nemamo kud. Kao jedan, polako podižemo desnu ruku i stežemo je u pesnicu. Onda naglo ispravljamo srednji prst. Ne viči na mene komšinice, vozaču autobusa, Srbine sa Kosova, policajče, predsedniče, ministre, slučajni prolazniče, ngo lideru i kvazi-umetniče. Đubrište tvog poraza je moja bašta. Oseti.