V
Kapitulacija pred okolnostima u kojima sam se našao podrazumavala je da se oslonim na društvo koje sam imao u grupi. To društvo činili su učesnici programa na koje sam bio osuđen. Jedna od dve zajedničke aktivnosti za sve učesnike bila je joga koju je vodila lokalna instrutorka svakog jutra. Na jogu sam otišao samo jednom i posle toga odustao. Nisam mogao da se sastavim i budim u 8 ujutru a pored toga i telefon sa alarmom je bio neupotrebljiv još od incidenta sa pin kodom. Svaki put kada sam razmišljao o bavljenu sportom, meditacijom ili učenju imao sam u glavi idealnu sliku u kojoj se u potpunosti predajem nekoj od tih aktivnosti. I svaki put kada je nešto od toga dolazilo na red osećao sam opasno odsustvo motivacije.
Druga zajednička aktivnost bila su obroci. Nas oko dvadeset sedelo je za jednim velikom stolom i na kome su se posluživana dosadna, nemaštovita jela. Učesnike programa činile su uglavnom nevidjeno naporne žene i po neki par sa decom. Sredovečne gospođe imale su jaku potrebu da sa mnom nešto razgovaraju i da mi komentarišu svoje banalne opažaje i ja sam se u jednom trenutku predao odlučio da prihvatim čitavu igru i upustim se sa njima u u to rvanje glupostima. Razgovarali smo uglavnom o unučićima i ratnim zločinima.
U grupi je i jedan bračni par sa malom devojčicom. Nikada nisam video istraumiraniju majku od te žene. Konstantno mi je unosila paniku i trčeći za detetom, trpajući mu neku hranu u usta dok vrištala komande:
“STANI, NE TAMO, PRESTANI, NE UDARAJ GLAVOM U ZID, PRESTANI, VRATI SE, JEDI, SEDI, MORAŠ DA JEDEŠ, SEDI TU, NEMOJ DA PLAČEŠ, NE MOŽE GAZIRANI SOK, IDI IGRAJ SE...”
Njen suprug zabavljao je ostalih par devojčica u grupi, koje su bile ćerke meštana i unučići drugih učesnika, pričanjem bajki. Tri večeri uzastopno im je pričao priču o vuku koji je duvao, duvao, duvao i oduvao jebenu kućicu. U pauzama izmedju predjela i glavnog jela uglavnom sam izlazio napolje, sedeo na kamenoj klupici, pušio cigarete i bacao kamen opsesivnoj pudlici.
Dok sam tako sedeo mala, debeljuškasta devojčica, nije imala više od šest godina, mi je prišla, oslovila po imenu i pogledala pravo u oči na način koji me je malo uplašio. Zatim je uzela barbiku iz kolica za lutke koja su stajala pored mene i izgovorila:
“Ona je stavila ovu suknju ovde”, pokazala mi je na drugu devojčicu a potom pomerila barbikinu suknju i pokazala mi lutkine intimne delove.
“A ja sam je vratila dole.”, izgovorila je to polako, fiksirajući me pogledom istovremeno vraćajući suknju na svoje mesto. Zatim je ceo proces ponovila još jednom.
Prestravio sam se i automatski sam pogledao oko sebe da li je neko ispratio scenu koja se upravo dogodila. Niko nije gledao ali ja sam osećao neku krivicu. Od tada sam izbegavao kontakte sa decom a mala debeljuca me je s vremena na vreme dugo gledala svojim velikim crnim očima.
Ostali ljudi u grupi, bliski meni po godinama, bili su dvoje psihologa, tip i devojka, koji su bili u funkciji psiho- pomoći i volonter koji je bio zadužen za logistiku programa.
Sa psiholozima sam odmah raščistio stvari nakon neke pijane večeri u kada sam im rekao da ne mogu da ih svatim ozbiljno kao psihotarapeute imajući u vidu da ih vidim kako piju i kako mi pričaju o svojim problemima. Kasnije sam shvatio da sam preterao jer su oboje bilo pristojni i dobri ljudi. Devojka se po ceo dan smarala slušajući učesnice programa i dajući im neku instant pomoć pa sam se prosejan kroz to sito socijalizacije našao u ekipi sa volonterom i drugim psihologom koji uglavnom nije ništa radio.
Volonter je izgledao kao pravi aktivista, imao je dugu kosu, naočare i bradu, nosio je neke majce volonterskih organizacija, čitao Naoma Čomskog i motao duvan. Morao je da ispunjava želje učesnike programa i iako je bio ćutljiv i povučen imao sam utisak da će nas sve pobiti na spavanju.
Muškarac psiholog je imao trideset godina, magistarturu i radio je na fakultetu kao aistent. Imao je privatnu šljaku i pomagao brojnim NVO. Ložio se na grupu Can i Tom Waits-a. Bio je zadovoljan, organizovan i nije voleo neizvesnot.
Sa njima dvojicom sam se preko dana vozikao po Istri. Obilazili smo stare, lepe ali dosadne gradiće na brdima i odlazili na plaže na kojima smo se kupali okruženi matorim, debelim turistima iz Austrije i Italije. Jedino je vožnja kroz poluostrvo bila je opuštajuća. Beskrajna dolina puna zelenila i vinograda sa brdašcima i brdima svuda unaokolo.
Preko dana smo se muvali po poluostrvu a uveče se vraćali u gradić na večeru. Nakon toga smo uglavnom zaglavljivali u jedinom kafiću sa kojeg je pucao pogled na dolinu. U kafeu se skupljala uglavnom ista lokalna ekipa koja se uspavljivala alkoholom. Kafe je imao i Dzu Boks i ja sam terorisao sve prisutne izborom muzike. Hrvatska je tih dana igrala na evropskom prvenstvu i cela zemlja je odlepila. Stepen histerije bio je nepodnošljiv, svaki automobil nosio je zastavu i svaki drugi čovek nosio je neka nacionalna obeležija. Na jednoj pumpi na udarnom mestu stajao je plakat sa fudbalerima i tapisom: Ludilo tek počinje.
U kafeu u kome smo se skupljali su se gledale utakmice. Kada je igrala Hrvatska ljudi su farbali lica u nacionalne boje, oblačili se u zastave i nosili smešne kape. Gledao sam ih kako stoje na kamenoj ogradi kafea, ofarbani, u karnevalskom raspoloženju i nacionalnoj histeriji dok je iza njih pucao pogleda kilometrima. Hrvatska je konačno izgubila a navijači su se onda grlili, pevali tužne starogradske pesme, pijani i razočarani.
VI
Poslednje večeri su nam poslužili pastu sa tartufima i ribu čije sam ime zaboravio. Sedeo sam ispred restorana pio belo vino i pušio kad je trgom prošao Mirko koji je došao za vikend iz Ljubljane vodeći sa sobom brata i neku ćutljivu slovenku sa velikim, belim šeširom i pirsingom ispod usne. Obradovao sam se kada sam ga video, izgrlili smo se i ja sam mu opisao kroz šta sam prošao u poslednjih sedam dana. On se smejao i požalio mi se na surovu sudbinu od predhodnog vikenda koja mu je namestila da upozna prelepu Španjolku koja je odlazila za par dana a da je lane proveo godinu dana u Španiji i da mu se ništa probližno uzbudljivo nije dogodilo.
Mislio je na moju crnu, slatku, sa naočarima Španjolku od predhodnog vikenda koja je očigledno postala njegova u međuvremenu. Pričao mi je kako su jako malo spavali te večeri i kako je sve bilo divno, kako je jako malo vremena proveo sa roditeljima i psovao je život i sudbinu koji ih razdvaja.
“Ma biće sve u redu”, rekao sam mu tapšući ga po ramenu “Navikni se na takve stvari.”
“Mislio sam da je pozovem i da dođemo u Beograd” izgovorio je češući se po stomaku.
“Možete da spavate kod mene. Obožavam da hostujem parove”, procedio sam kroz zube.
“Šta si rekao ?”, pitao me je zbunjeno.
“Ništa. Kažem da je moja kuća otvorena za vas”, dodao sam uz smešak.
“I ti si uvek dobrodošao ovde”, dobroćudno mi je uzvratio.
Dogovorili smo se da se nađemo kasnije i ja sam otišao da se nađem sa dve žene iz grupe koje su organizovale festival angažovanih filmova. Sedele su sa vlasicom apartmana u kome su spavale. Vlasnica se upravo vratila iz susednog grada i donela nam bocu, domaćeg, crnog vina. Bila je to neka vesela žena, sa kratkom kosom od oko četerdeset i pet godina obučena u belu lanenu tuniku. Imala je velike mindjuše i vodila je sa sobom nemačkog ovčara za kojeg je rekla da zna tri jezika. Njeni preci bili su stari Istrani i žalila nam se na komšiju koji im je na prevaru uzeo deo zemlje. Njen veliki pas je takođe imao stravičnu potrebu da donosi predmete koji su mu bacali i ja sam shvatio da je ovom mestu neophodan neki psihijatar za životinje. U jednom trenutku vlasnica apartmana je rekla da ne sme da pije više jer ide na hemoterapiju. Uplašio sam se kao i uvek kada sam čuo za bolest. Nisam znao da neko može tako dostojanstveno da podnosi rak. Posmatrao sam je sa divljenjem ali čim se pojavio dobar izgovor zapalio sam odatle uz srdačne pozdrave.
Ispred kafane sedeo je Mirko sa ekipom. On je izgleda bio katalizator dešavanja u mestu i psovao sam ga dok sam sedao za sto što nije bio tu svih ovih dana. Za stolom su bile i dve Francuskinje za koje se ispostavilo da su organizatorke NGO karavana u koji sam nespretno pokušao da se umešam kroz prozor par dana ranije. Požalio sam joj se na čitavu scenu a ona mi je rekla da je je to bio poslednji dan, da je grupa bila jaka i da je trebalo nju da kontaktiram. Imala je plave oči, ridju kosu i veliku glavu a mene su uvek odbijale velike ženske glave. Ona se međutim dopala lokalnoj maskoti, Indijancu tj Brazilcu koji je zajedno sa hipi profesorkom vodio radionicu za muzičare iz NY. On je tu bio poslednjih četiri godine, po ceo dan je išao gradom i prozivodio buku pevanjem, urlanjem i udaranjem u bubnjeve. Zvao sa Alinda i okomio se na Francuskinju. Poklonio joj je neku narukvicu a zatim počeo da je masira po vratu. Ona je u jednom trenutku sklonila njegovu ruku i diskretneo mu stavljala do znanja kako ne može da bude tako slobodan. Onda se primakla ka meni i upitala me da li sme da se nasloni na moja kolena. Iako nisam želeo ništa od nje uživao sam u toj pobedi, što je još važnije, u sopstvenom razumevanju psihologije žena. Devojke ne vole da ih tretiraju samo kao objekte.
Ubrzo su se pojavio Portugalac a za njim i slatka devojka kreten sa kojom se izgleda i dalje muvao. Nisam razumeo o čemu se tu radi. Devojka kreten se ponašala nadmeno prema njemu, očigledno uživajući u tom bizarnom višednevnom mučenju nesrćnika. On je izvadio gitaru i pevao svojim andjeoskim glasom neki fado dok ga je Alinda pratio bubnjevima. Pili smo i pevali. Sve je opet bilo u redu. Pomislio sam kako bih uz neke manje korekcije mogao da uživam u ovom mestu. Pomerili smo se nakon tri sata opijanja na zid sa pogledom na dolinu. Bio je pun mesec i Alinda je motao vutru. Bio sam opasno pijan i počinjao sam da trtljam gluposti i da se bahato ponašam izvodeći neki skeč. Ustao od Francuskinje pored koje sam sedeo i pomerio se ka Mirkovom bratu i Slovenki sa pirsingom. Ne znam koliko vremena je prošlo, ne više od par sekundi, ali kada sam pogledao sledeći put u pravcu Francuskinje video sam kako se teatralno ljubi sa Alindom.
Kučka.
Palacali su jezicima na zidu iznad doline a tu bljutavu scenu upotpunio je mesec iznad njihovih glava. Toliko o mom poznavanju žena i njihovih potreba. Nakon 15 minuta neprekidnog ljubljenja i mrdanja telima u ritmu jezika, ustali su držeći se za ruke i otišli u mrak. Mirko je već otišao da spava i ostali su smo samo njegov brat, ćutljiva slovenka sa pirsingom i neki nezainteresovani hispano Amerikanac koji se zvao Dilan. Raspadali smo se još neko vreme na tom zidu a onda krenuli na spavanje.
U krevetu me je tako samog sve stiglo pa sam dezintegrisan i u panici skočio i istrčao napolje. Svitalo je i gradić je bio pust i lep. Otišao sam do vidikovca da se malo saberem i pokušao da pravilno dišem. Oblaci su se spustili u dolinu čineči da izgleda kao neko sablasno jezero. Sunce se probijalo iza brda sa leve strane a mesec je i dalje bio na desnoj strani. U uglu kamene ograde stajao je bež, plišani meda koji je imao neki cvet oko vrata.
Legao sam preko puta jebenog medveda i zureći u te tragove detinjstva i spokoja dočekao jutro. Nije bilo katarze, nije bilo smisla, nije bilo olakšanja, nije bilo ničega. Samo medved, opusteli srednjevekovni grad i ja sa svojom glavom prepunom velikih očekivanja koja su neprekidno izmicala.
Vratio sam se u sobu i spakovao stvari.
Posle doručka krenuli smo nazad za Beograd.
kraj
Нема коментара:
Постави коментар