OTKLON III

Otklon prvi deo

Otklon drugi deo

V

Kapitulacija pred okolnostima u kojima sam se našao podrazumavala je da se oslonim na društvo koje sam imao u grupi. To društvo činili su učesnici programa na koje sam bio osuđen. Jedna od dve zajedničke aktivnosti za sve učesnike bila je joga koju je vodila lokalna instrutorka svakog jutra. Na jogu sam otišao samo jednom i posle toga odustao. Nisam mogao da se sastavim i budim u 8 ujutru a pored toga i telefon sa alarmom je bio neupotrebljiv još od incidenta sa pin kodom. Svaki put kada sam razmišljao o bavljenu sportom, meditacijom ili učenju imao sam u glavi idealnu sliku u kojoj se u potpunosti predajem nekoj od tih aktivnosti. I svaki put kada je nešto od toga dolazilo na red osećao sam opasno odsustvo motivacije.

Druga zajednička aktivnost bila su obroci. Nas oko dvadeset sedelo je za jednim velikom stolom i na kome su se posluživana dosadna, nemaštovita jela. Učesnike programa činile su uglavnom nevidjeno naporne žene i po neki par sa decom. Sredovečne gospođe imale su jaku potrebu da sa mnom nešto razgovaraju i da mi komentarišu svoje banalne opažaje i ja sam se u jednom trenutku predao odlučio da prihvatim čitavu igru i upustim se sa njima u u to rvanje glupostima. Razgovarali smo uglavnom o unučićima i ratnim zločinima.

U grupi je i jedan bračni par sa malom devojčicom. Nikada nisam video istraumiraniju majku od te žene. Konstantno mi je unosila paniku i trčeći za detetom, trpajući mu neku hranu u usta dok vrištala komande:

“STANI, NE TAMO, PRESTANI, NE UDARAJ GLAVOM U ZID, PRESTANI, VRATI SE, JEDI, SEDI, MORAŠ DA JEDEŠ, SEDI TU, NEMOJ DA PLAČEŠ, NE MOŽE GAZIRANI SOK, IDI IGRAJ SE...”

Njen suprug zabavljao je ostalih par devojčica u grupi, koje su bile ćerke meštana i unučići drugih učesnika, pričanjem bajki. Tri večeri uzastopno im je pričao priču o vuku koji je duvao, duvao, duvao i oduvao jebenu kućicu. U pauzama izmedju predjela i glavnog jela uglavnom sam izlazio napolje, sedeo na kamenoj klupici, pušio cigarete i bacao kamen opsesivnoj pudlici.

Dok sam tako sedeo mala, debeljuškasta devojčica, nije imala više od šest godina, mi je prišla, oslovila po imenu i pogledala pravo u oči na način koji me je malo uplašio. Zatim je uzela barbiku iz kolica za lutke koja su stajala pored mene i izgovorila:

“Ona je stavila ovu suknju ovde”, pokazala mi je na drugu devojčicu a potom pomerila barbikinu suknju i pokazala mi lutkine intimne delove.

“A ja sam je vratila dole.”, izgovorila je to polako, fiksirajući me pogledom istovremeno vraćajući suknju na svoje mesto. Zatim je ceo proces ponovila još jednom.

Prestravio sam se i automatski sam pogledao oko sebe da li je neko ispratio scenu koja se upravo dogodila. Niko nije gledao ali ja sam osećao neku krivicu. Od tada sam izbegavao kontakte sa decom a mala debeljuca me je s vremena na vreme dugo gledala svojim velikim crnim očima.

Ostali ljudi u grupi, bliski meni po godinama, bili su dvoje psihologa, tip i devojka, koji su bili u funkciji psiho- pomoći i volonter koji je bio zadužen za logistiku programa.

Sa psiholozima sam odmah raščistio stvari nakon neke pijane večeri u kada sam im rekao da ne mogu da ih svatim ozbiljno kao psihotarapeute imajući u vidu da ih vidim kako piju i kako mi pričaju o svojim problemima. Kasnije sam shvatio da sam preterao jer su oboje bilo pristojni i dobri ljudi. Devojka se po ceo dan smarala slušajući učesnice programa i dajući im neku instant pomoć pa sam se prosejan kroz to sito socijalizacije našao u ekipi sa volonterom i drugim psihologom koji uglavnom nije ništa radio.

Volonter je izgledao kao pravi aktivista, imao je dugu kosu, naočare i bradu, nosio je neke majce volonterskih organizacija, čitao Naoma Čomskog i motao duvan. Morao je da ispunjava želje učesnike programa i iako je bio ćutljiv i povučen imao sam utisak da će nas sve pobiti na spavanju.

Muškarac psiholog je imao trideset godina, magistarturu i radio je na fakultetu kao aistent. Imao je privatnu šljaku i pomagao brojnim NVO. Ložio se na grupu Can i Tom Waits-a. Bio je zadovoljan, organizovan i nije voleo neizvesnot.

Sa njima dvojicom sam se preko dana vozikao po Istri. Obilazili smo stare, lepe ali dosadne gradiće na brdima i odlazili na plaže na kojima smo se kupali okruženi matorim, debelim turistima iz Austrije i Italije. Jedino je vožnja kroz poluostrvo bila je opuštajuća. Beskrajna dolina puna zelenila i vinograda sa brdašcima i brdima svuda unaokolo.

Preko dana smo se muvali po poluostrvu a uveče se vraćali u gradić na večeru. Nakon toga smo uglavnom zaglavljivali u jedinom kafiću sa kojeg je pucao pogled na dolinu. U kafeu se skupljala uglavnom ista lokalna ekipa koja se uspavljivala alkoholom. Kafe je imao i Dzu Boks i ja sam terorisao sve prisutne izborom muzike. Hrvatska je tih dana igrala na evropskom prvenstvu i cela zemlja je odlepila. Stepen histerije bio je nepodnošljiv, svaki automobil nosio je zastavu i svaki drugi čovek nosio je neka nacionalna obeležija. Na jednoj pumpi na udarnom mestu stajao je plakat sa fudbalerima i tapisom: Ludilo tek počinje.

U kafeu u kome smo se skupljali su se gledale utakmice. Kada je igrala Hrvatska ljudi su farbali lica u nacionalne boje, oblačili se u zastave i nosili smešne kape. Gledao sam ih kako stoje na kamenoj ogradi kafea, ofarbani, u karnevalskom raspoloženju i nacionalnoj histeriji dok je iza njih pucao pogleda kilometrima. Hrvatska je konačno izgubila a navijači su se onda grlili, pevali tužne starogradske pesme, pijani i razočarani.

VI

Poslednje večeri su nam poslužili pastu sa tartufima i ribu čije sam ime zaboravio. Sedeo sam ispred restorana pio belo vino i pušio kad je trgom prošao Mirko koji je došao za vikend iz Ljubljane vodeći sa sobom brata i neku ćutljivu slovenku sa velikim, belim šeširom i pirsingom ispod usne. Obradovao sam se kada sam ga video, izgrlili smo se i ja sam mu opisao kroz šta sam prošao u poslednjih sedam dana. On se smejao i požalio mi se na surovu sudbinu od predhodnog vikenda koja mu je namestila da upozna prelepu Španjolku koja je odlazila za par dana a da je lane proveo godinu dana u Španiji i da mu se ništa probližno uzbudljivo nije dogodilo.

Mislio je na moju crnu, slatku, sa naočarima Španjolku od predhodnog vikenda koja je očigledno postala njegova u međuvremenu. Pričao mi je kako su jako malo spavali te večeri i kako je sve bilo divno, kako je jako malo vremena proveo sa roditeljima i psovao je život i sudbinu koji ih razdvaja.

“Ma biće sve u redu”, rekao sam mu tapšući ga po ramenu “Navikni se na takve stvari.”

“Mislio sam da je pozovem i da dođemo u Beograd” izgovorio je češući se po stomaku.

“Možete da spavate kod mene. Obožavam da hostujem parove”, procedio sam kroz zube.

“Šta si rekao ?”, pitao me je zbunjeno.

“Ništa. Kažem da je moja kuća otvorena za vas”, dodao sam uz smešak.

“I ti si uvek dobrodošao ovde”, dobroćudno mi je uzvratio.

Dogovorili smo se da se nađemo kasnije i ja sam otišao da se nađem sa dve žene iz grupe koje su organizovale festival angažovanih filmova. Sedele su sa vlasicom apartmana u kome su spavale. Vlasnica se upravo vratila iz susednog grada i donela nam bocu, domaćeg, crnog vina. Bila je to neka vesela žena, sa kratkom kosom od oko četerdeset i pet godina obučena u belu lanenu tuniku. Imala je velike mindjuše i vodila je sa sobom nemačkog ovčara za kojeg je rekla da zna tri jezika. Njeni preci bili su stari Istrani i žalila nam se na komšiju koji im je na prevaru uzeo deo zemlje. Njen veliki pas je takođe imao stravičnu potrebu da donosi predmete koji su mu bacali i ja sam shvatio da je ovom mestu neophodan neki psihijatar za životinje. U jednom trenutku vlasnica apartmana je rekla da ne sme da pije više jer ide na hemoterapiju. Uplašio sam se kao i uvek kada sam čuo za bolest. Nisam znao da neko može tako dostojanstveno da podnosi rak. Posmatrao sam je sa divljenjem ali čim se pojavio dobar izgovor zapalio sam odatle uz srdačne pozdrave.

Ispred kafane sedeo je Mirko sa ekipom. On je izgleda bio katalizator dešavanja u mestu i psovao sam ga dok sam sedao za sto što nije bio tu svih ovih dana. Za stolom su bile i dve Francuskinje za koje se ispostavilo da su organizatorke NGO karavana u koji sam nespretno pokušao da se umešam kroz prozor par dana ranije. Požalio sam joj se na čitavu scenu a ona mi je rekla da je je to bio poslednji dan, da je grupa bila jaka i da je trebalo nju da kontaktiram. Imala je plave oči, ridju kosu i veliku glavu a mene su uvek odbijale velike ženske glave. Ona se međutim dopala lokalnoj maskoti, Indijancu tj Brazilcu koji je zajedno sa hipi profesorkom vodio radionicu za muzičare iz NY. On je tu bio poslednjih četiri godine, po ceo dan je išao gradom i prozivodio buku pevanjem, urlanjem i udaranjem u bubnjeve. Zvao sa Alinda i okomio se na Francuskinju. Poklonio joj je neku narukvicu a zatim počeo da je masira po vratu. Ona je u jednom trenutku sklonila njegovu ruku i diskretneo mu stavljala do znanja kako ne može da bude tako slobodan. Onda se primakla ka meni i upitala me da li sme da se nasloni na moja kolena. Iako nisam želeo ništa od nje uživao sam u toj pobedi, što je još važnije, u sopstvenom razumevanju psihologije žena. Devojke ne vole da ih tretiraju samo kao objekte.

Ubrzo su se pojavio Portugalac a za njim i slatka devojka kreten sa kojom se izgleda i dalje muvao. Nisam razumeo o čemu se tu radi. Devojka kreten se ponašala nadmeno prema njemu, očigledno uživajući u tom bizarnom višednevnom mučenju nesrćnika. On je izvadio gitaru i pevao svojim andjeoskim glasom neki fado dok ga je Alinda pratio bubnjevima. Pili smo i pevali. Sve je opet bilo u redu. Pomislio sam kako bih uz neke manje korekcije mogao da uživam u ovom mestu. Pomerili smo se nakon tri sata opijanja na zid sa pogledom na dolinu. Bio je pun mesec i Alinda je motao vutru. Bio sam opasno pijan i počinjao sam da trtljam gluposti i da se bahato ponašam izvodeći neki skeč. Ustao od Francuskinje pored koje sam sedeo i pomerio se ka Mirkovom bratu i Slovenki sa pirsingom. Ne znam koliko vremena je prošlo, ne više od par sekundi, ali kada sam pogledao sledeći put u pravcu Francuskinje video sam kako se teatralno ljubi sa Alindom.

Kučka.

Palacali su jezicima na zidu iznad doline a tu bljutavu scenu upotpunio je mesec iznad njihovih glava. Toliko o mom poznavanju žena i njihovih potreba. Nakon 15 minuta neprekidnog ljubljenja i mrdanja telima u ritmu jezika, ustali su držeći se za ruke i otišli u mrak. Mirko je već otišao da spava i ostali su smo samo njegov brat, ćutljiva slovenka sa pirsingom i neki nezainteresovani hispano Amerikanac koji se zvao Dilan. Raspadali smo se još neko vreme na tom zidu a onda krenuli na spavanje.

U krevetu me je tako samog sve stiglo pa sam dezintegrisan i u panici skočio i istrčao napolje. Svitalo je i gradić je bio pust i lep. Otišao sam do vidikovca da se malo saberem i pokušao da pravilno dišem. Oblaci su se spustili u dolinu čineči da izgleda kao neko sablasno jezero. Sunce se probijalo iza brda sa leve strane a mesec je i dalje bio na desnoj strani. U uglu kamene ograde stajao je bež, plišani meda koji je imao neki cvet oko vrata.

Legao sam preko puta jebenog medveda i zureći u te tragove detinjstva i spokoja dočekao jutro. Nije bilo katarze, nije bilo smisla, nije bilo olakšanja, nije bilo ničega. Samo medved, opusteli srednjevekovni grad i ja sa svojom glavom prepunom velikih očekivanja koja su neprekidno izmicala.

Vratio sam se u sobu i spakovao stvari.

Posle doručka krenuli smo nazad za Beograd.

kraj

OTKOLN II

Prvi deo

III

Jedina devojka mojih godina u opsukrnoj grupi u kojoj sam se nalazio bila je Aida. Upoznao sam je par godina ranije na nekom seminaru u Rumuniji i nisam je video od tada. Aida je imala auto i ponudila mi je vožnju do Rovinja, primorskog gradića udaljenog sat vremena vožnje od Grožnjana. Nisam baš imao previše zajedničkih tema za razgovor sa njom i ponadao sam se da će sa nama krenuti i neko od psihologa, koji su nam bili dodeljeni kao ispomoć, jer sam želeo sam da sa nekim porazgovaram o snu sa mačkama. Psiholozi nisu krenuli ali su umesto njih krenule neke dve pedesetogodišnje žene od kojih je jedna imala logoreični napad sve vreme vožnje. Nije prestajla da priča, o najrazličitijjim glupostima koje su joj u real time-u prolazile kroz glavu. Zamišljao sam kako se okrećem i urličem na nju da prestane, kako je udaram i izbacujem iz kola i za razliku od strahova, koji su me opsedali, da mogu da povredim ljude, ova fantazija me je nekako oraspoložila.

Po dolasku u Rovinj odmah sam se pobegao od njih i lutao obalom bez plana. Hodajući tako došao sam do brodića koji je vozio svakih pola sata na obližnji Crveni otok. Čekajući brod popio sam panični napad ali sam ga nekako obuzdao.

Na brodiću je bila gužva i nisam mogao da dodjem do ograde i da gledam u more dok plovimo. Četrdeset dana plovio sam okeanom. Proveo sam sate ležeći na pramcu i gledajući u zaobljenu planetu i beskrajno plavo gore i dole.

Prošlo je dve godine od tada i sada sam prvi put bio na vodi posle toga. Posle tog iskustva brodić na kome sam se nalazio delovao je poprilično patetično.

Nakon petnaestak minuta vožnje stigli smo na ostrvo i ja sam odmah po izlasku seo da predahnem na klupu koja je gledala na more. Celo ostrvo bilo je puno klupa na najlepšim mestima. Poželeo sam da nadjem upravnika i da ga zagrlim. Postaviti klupe na pravim mestima velika je stvar. Celo ostrvo je bilo dobro organizovano i uredjeno. Postojao je neki hotelski kompleks sa pratećim sportskim terenima, bazenima i plažama na kojima su se izležavali gosti a bilo je i puno staza pored mora za šetanje. Bio je oblačan dan i nije bilo puno ljudi koji su se muvali. Sezona je tek bila na početku i bilo je dovoljno prostora za svakoga.

Hodao sam intuitivno i stigao do svetionika. Oprezno sam se popeo na njega iznenadjen što su stepenice otključane. Na vrhu me je čekala klupa. Seo sam na nju. Pogled je pucao kilometrima unaokolo na čitavo ostrvo i more oko njega. Onda je na ogradu pored mene sleteo galeb. Zurio sam u njega šokiran. Nikada nisam video tako opuštenog galeba. Na Aj Podu je išao Like a Rolling Stone. Krenuo ka galebu da bih ga bolje osmotrio i uslikao ali je onda on počeo da ispušta neke zvuke i ubrzo je doleteo drugi galeb. Uspaničio sam se i krenuo korak unazad. Već sam video kako me kao Prometeja na smrt kljucaju svojim velikim, žutim kljunovima na vrhu svetionika. Pribrao sam se kada sam shvatio da oni vode neki razgovor izmedju sebe i gledaju svoja posla.

Čak je i galeb imao partnera. Like a complete unknown...

Vratio sam se ponovo na klupu i gledao u njih. Bio sam potpuno prisutan i miran u tom trenutku. Dva galeba i ja. Oni su gledali svoja posla a ja njihova.

Da Srdjan Valjarević nije napisao knjigu o tome mogao sam da napišem sasvim pristojnu priču. Kad malo bolje razmislim čitav ovaj idiotski put činio je da se osećam kao zarobljen u njegovom romanu. Bilo je dosta sličnosti ali je sve trajalo kraće, nije bilo besplatnog alkohola i spektakularnih obroka. Nije bilo ni misteriozne konobarice sa kojom bih flertovao crtežima ni srdačnog vlasnika kafane sa kojim bih postao dobar prijatelj. Nije bilo ni spokoja i mira ali to je već bilo do mene. Nije bilo čak ni devojke iz New Yorka sa kojom bih spavao. Zapravo, bila je gomila devojka iz New Yorka ali su sve bile debele klinke ne računajući onu jednu koja je bila slatka ali idiot i beskrajno dugo se muvala se sa nesrećnim Portugalcem. To je problem sa očekivanjima, ne ostavljaju prostor za život, za bitak.

Nije bilo ničega od svega toga ali istovremeno nije imalo razloga ni da ne bude.

Na svetioniku, u sred ostrva koje je izgledalo kao pusto javila se nada.

IV

Iste večeri sedeo sam na stepenicma ispred restorana u Grožnjanu i bacao kamen opsesivnoj pudlici. Zabavljao sam se gledajući scenu na trgu.

Mala Amerikanka idiot je čini mi se konačno smuvala Portugalca i time ispunila svoju ulogu alfa ženke. U grupi je bila i neka druga klinka koja nije bila toliko lepa kao alfa ali je evidentno želela trofej za sebe. Kako je alfa pokupila Portugalca sa tužnim očima sledeći vredan mužijak vredan pažnje bio je povučeni italijanski pijanista. Beta je bila odlučna da ga osvoji.

Taj tip imao je solistički koncert predhodnog u dana na koji su došli skoro svi ljudi iz gradića. Bio je to jedan od retkih trenutaka u kome sam se potpuno opustio i prepustio. Sedeo sam na podu zatvorenih očiju i osećao svako ton koji je svirao. Italijanski pijanista je bio tip koji me je prve večeri ponudio vinom i uveo u kuću gde su se svi zabavljali. Bio je crn, nizak tip, duge kose, povučen i jako ljubazan. Nisam imao puno koncerata klasične muzike sa kojim bih mogao da uporedim njegov ali osećao sam ono što je svirao celom utrobom. Dakle, on je bio logičan izbor za Beta Ženku.

Međutim, na njega se okomila i starija, ne previše privlačna, devojka iz grupe koja je svirala flautu. Razgovarala je pola sata sa sa njim na trgu, izgledajući nekako neprimereno napaljeno. U jednom trenutku pojavila se Beta Ženka i krenula da kao pravo derište histeriše o nekom problemu koji je muči a zatim ga pozvala, tačnije uhvatila za ruku i odvukla ga za sobom. Dok ga je vukla za ruku on se okrenuo prema flautiskinji koja je ostala zatečena i zbunjena na trgu. Uspela je nekako da ostane dostojanstvena u svemu. Nije joj očigledno bilo prvi put.

Uživao sam u prednostima posmatranja ali nije bilo nikoga sa kime bih to mogao da podelim. Grupa studenata muzike bila je potpuno zatvorena i definitivno sam odustao od bilo kakvog pokušaja socijalizacije sa njima.

U trenutku kada je opsesivna pudlica ponovo tražila kamen koji sam joj bacao pojavio se Mirkov otac koji je šetao sa suprugom. Upravo se vratio iz Ljubljane i ja sam ga učtivo pozdravio, preneo mu šta mi je Mirko rekao o njemu i upitao ga da li ima vremena da sa mnom porazgovara o istoriji grada. Konspirativno sam izgovorio lozinku:

“Vaš sin je rekao da vi imate jednu osobinu. Rekao je da ne volite da gubite vreme.”

On se nasmejao zadovoljno, klimnuvši glavom u znak odobravanja. Pristao je i dogovorili smo se da se nađemo u bašti restorana nakon njegove večernje šetnje. Pola sata kasnije sedeli smo i pili vino. On je polako govorio, dok sam ga snimao. Njegovo izlaganje sam često prekidao postavljajući mu pitanja za koje sam verovao da će mi pomoći da čujem ono što sam želeo. Ako zanemarimo moje upadice, njegovo izlaganje je izgledalo ovako:

“Ime Grožnjana prvi put se pojavljuje u 12. veku. Inače, samo naselje je još starije i verovatno je postojalo još za vreme Rimljana. Grad je u ovom obliku izgradjen između 1346. i 1400. godine kada je on bio pod Mletačkom upravom. Zanimljivo je da je upravnik grada bio Guverner koji je menjan na svakih 16 meseci. Guverner je imao obavezu da na početku i na kraju svog mandata sačini pisani izveštaj tako da vi imate ogromnu dokumentaciju vezanu za nekoliko stotina godina istorije ovog mesta. U to vreme Grožnjan je bio grad od strateškog interesa i vodio se kao primorski grad jer je reka Mirna kojoj je u međuvremenu veštački promenjen tok proticala ovuda tako da je grad bio spojen sa morem.

Mene, je moram priznati, više zanimala Venecijanska istorija. Posle toga nisam ni istraživao. Nakon Italijana su došli Austrijanci koji su tu bili do bitke kod Vagrama a nakon njih dolaze Francuzi a posle njih je mesto opet bilo pod Austrijom do Prvog svetskog rata. Od tada do drugog svetskog rata gradom su opet upravljali Italijani. Ovo naselje je živelo dosta pospano i nije bilo tu nekih uzbudjenja. Istoričari 19. veka su voleli napuhavati stvari pa su ti izvori dosta sumnjivi.

Posle drugog svetskog rata Italijani u talasima napuštaju ovo mesto. Njihov odlazak bio je organizovan ali ne službeno. Italijani su odlazili još od početka stoleća. Oni su najpre odlazili u Argentinu a potom i svugde drugo. Godine 1944 je ovde uništen italijanski garnizon koji se nalazio na ovom mestu...”, pokazao mi je prstom na mesto gde je nekoliko večeri ranije svirao opskurni, kantri-rokabili, kaver bend.

“Gradonačelnika su ubili i od tada nije bilo nikakve vlasti. Te 1944. i ‘45 su ljudi dolazili ovde i pljačkali malo po malo. To je unelo strah kod stanovništva i svi koji su imali rodbinu su odlazili u Italiju. Drugi talas odlazaka bio je kada je uvedena kolektivna svojina i zadruge. Tada su odlazili svi koji su imali rodbinu u Trstu. Prvo su pobegli intelektualci i pismeni a onda su ubili župnika u Krasnici pa su bežali svi koji su bili povezani sa crkvom.

Te 1954 došao je taj čuveni sporazum kojim je ukinuta zona B i tada je ovo pripalo definitivno Jugoslaviji. Tada su ljudi dobili ultimatum da se u nekoliko meseci odluče da li hoće da ostanu ili da idu u Italiju. I tada je većina otišla. Ali nisu svi, bilo je tu ljudi koji su bili levo orjentirani i koji su pripadali partizanima. Posle, kad smo mi došli su neki koji su ostali od starosedeoca odlazili i dalje. Ipak, najviše ljudi službeno, kamionima i automobilima je otišlo 1954. za vreme tog optiranja. Morate znati da je tu bilo između 1945 i ‘54 vojna vlast, zato što je to bilo u toj zoni B oko koje se vodio spor tako da je tu situacija bila dosta lošija nego u drugim delovima. Siromaštvo je bilo jako izraženo tako da su i ekonomski razlozi bili jaki također. Zapravo, bio je interes obe strane da se taj teren očisti od starosedeoca. Italijani su imali slogan, AKO NE MOŽEMO SPASITI ZEMLJU, SPASIMO LJUDE pa su ih nagovarali da dodju a našim vlastima je odgovaralo da nemaju Italijane ovde.”

Mesto je onda počelo propadat’ raspadati se i onda je naš prijatelj Aleksandar Rukavina odlučio je da sve ovo napravi. Sve se to skuhalo u njegovoj glavi. Taj naš prijatelj koji je izmislio Grožnjan, kada je došao ovde bacio ključeve od auta na krov one zgrade i rekao.

‘Kada budem dovoljno trezan da dohvatim ove ključeve onda ću taj auto i vozit.’

Aleksandar Rukavina je otac Grožnjana, on ga je izmislio. Umro je 1985 godine. Ako imate vremena ima njegov spomen muzej u Britonigli. Muzej je u susednom mestu jer se on na kraju naravno posvadjao sa svima i otišao u tamo da živi.

Ja imam neke spiskove osnivača i tu je 60tih živelo cirka 50 ljudi. Onda smo 70tih godina došli mi moja generacija koji smo se zauvek naselili ovde. Tokom 80 tih su ovde dolazile porodice i postojao je neki pozitivan trend ali je onda je počeo rat i to je sve zustavljeno.

Mi smo imali najpoznatiju grupu za srednjevekovnu muziku na svetu ovde u Grožnjanu. To su bili troje nemaca i Amerikanka. Dzejn, profesorica koja svake godine dovodi svoje učenike ovde. Ona je studentica od Andre Fon Ram koja je činila taj kvartet. Mi smo bili skupa, svi mi smo bili klapa. Znamo se 30 godina. Ostatak kvarteta su činili Tomas Brinki, Stiling Dzons i neki treći kome sam zaboravio ime. Oni su živeli ovde jedno deset godina.

Priča da je sve bilo harmonicno nije tačna. Bilo je dosta ogovaranja, svađa i pizdarija. Cela priča o 60tim je preuveličana. To su bila prilčno zajebane godine ali je bila jedna bitna stvar. One su bile jedna velika promena u standardu, došli su veš mašine, auti i ljudi su se počeli kretati. Sve je izgledalo veoma lako zbog tih tehničkih inovacija koje su tada došle kod nas ali koje su u svetu bile 50tih i zato je izgledalo da je odjednom sve lako. To je bio taj duh vremena koji danas više ne postoji jer je dolazio fundamentalno drugi način života. Ja sam napisao farsu uspon i pad Grožnjana i mislio sam da ću sa Dzejn uraditi jedan mjuzikl ali ona ima druge projekte. Ja sam to preveo na engleski i ona je trebalo da nađe nekog kompozitora iz NY koji će to uraditi.

Kurioziteta radi, 80ih smo bili klapa Jani Seljak, Meta Seljak, Marina Abrmovič, Neša Polipović i ja. Tada smo najviše žurirali. Tamo je bio neki disko, neka kozija štala i tamo smo non stop žurirali i pili. Samo Marina nas više ne poznaje, ona je sada velika zvezda. Čovek podvuče crtu. To je bilo prošlo i to te više ne zanima. Ja to razumem.

Vino je u to vreme je bilo toliko jeftino da se čovek nije morao da se muči sa drugim stvarima. Bilo je ljudi koji su dolazili i prolazili a ljudi koji su ovde živeli su bili profesionalci, ljudi koji su imali status u udruženjima. Nije to bilo neko hipijevsko okruženje, daleko od toga...Ljudi su tu znali zalutat’ i odlutat’. Tu je svako veče bilo jedno ili dva otvaranja i tu su bili koncerti i ljudi su se tako družili. Ali pilo se jako puno. Non stop se pilo. Televizuju niko nije gledalo, nije bilo prometa, ljudi su se uveče okupljali i pili. Ne može se upoređivati kako se danas pije i kako se to nekad radilo. Pijaća je danas skupa i ljudi više paze zbog vožnje.

Grožnjan je zgodno mesto za živeti. Imamo lepu kuću kao što ste videli. Ako će se sve ove kuće prodavati biće to mesto u kome će ziveti bogati ljudi a to nije tako loše mesto za živeti. Samo mene ne zanima više kretaivni rad ovde, ne zanima me otvarat galeriju za te turiste koji dolaze. Što se tiče života ovde je ugodno. Dobar je put i ovde su blizini su Venecija, Beč i Zagreb.

Većinu izložbi koje sam organizirao sklopio sam preko poznastava koje sam ovde napavio. Grožnjan je jedno vreme bilo zaista in mesto i svi su znali za njega. Bilo je to romantično mesto ali nije bilo za masovni turizam, to je bilo elitno mesto. Ali sada dovoziti autobuse... To je sve prilično jadno sve skupa. Grad je socijalno mrtav. Jedina budućnost za njega je da se ovde počnu doseljavat porodice sa decom. Ali to se neće dogodit. Kuće se masovno prodaju i njih kupuju stari, bogati ljudi koji ovde samo ponekad dolaze. Vikendom uglavnom. To je smrt za grad.”

Negde u ovom trenutku mi je otišla baterija ali mi smo još neko vreme razgovarali. On se uskoro ljubazno izvinio jer je imao naporan dan i otišao kući a ja sam ostao da razmišljam kako sam ovog puta došao u pravo mesto, samo sam kasnio trideset godina. Grožnjan je bio zaista lep gradić sa posebnom atmosferom i u njemu je čovek mogao da se odmori, resetuje i pokupi inspiraciju za rad.

Međutim za odmor je bilo potrebno dvoje a ja sam bio sam, pritom uopšte nisam bio umoran i mesto je na kraju krajeva bilo dosadno u pičku materinu. Tranzicija ga je izjedala i sve što je ostalo od nekadašnje energije bili su umorni stari ljudi čije vreme je polako prolazilo.

I horde turista.

---------------------------

treći deo

OTKLON

u periodu maj-septembar 2008 puno sam putovao i zapisivao. Ova priča hronološki se nastavlja na priču Goli odmor.

Zbog dužine i pažnje cenjene, čitalačke publike objavljivaću je u delovima.

OTKLON

I

Po povratku sa Ade Bojane smrt je došla iznenada i prikovala me za postelju. Nije to bila moja smrt ali sam je zgrabio i strasno se valjao dva dana sa njom po krevetu. Nekako sam se oduvek ložio na jebanje sa tanatosom.

Ljilja, Radovanova žena, umrla je od izliva krvi u mozak na koncertu Nik Kejva u Beogradu. Smrt je uvek apsurdna ali ovo je bilo nekako dodatno besmisleno.

Nikada mi neko na tako blizak način nije umro i ja sam narcisoidno osećao kao da sam sledeći. Videvši u kakvom se stanju nalazim prijatelj za kojeg sam radio predložio mi je da odem u Istru, u gradić Grožnjan na sedmodnevni plaćeni odmor za aktiviste koji se bave ratnim zločinima. Bio je to neki program u kome se aktivisti koji se bave stresnim poslovima šalju na rehabilitaciju. Već neko vreme se nisam bavio ratnim zločinima i gadilo mi se sve vezano za “tranzicionu pravdu” i njene mesije ali plaćen odmor na Istri je zvučao kao dobra ideja i ja sam taj velikodušni poziv prihvatio. Ne znam kako mi odmah čitava priča nije učinila sumnjivo.

Par dana kasnije vozio sam se sa dve sredovečne žene koje su bile mirovne aktivistkinje i sa kojima sam prvih dva sata bio prinuđen da pričam o svim onim stvarima koje me već dugo nisu zanimale a o kojima sam naravno imao dosledan i ciničan stav. Usput smo pokupili još par automobila i ljudi i ja sam shvatio da sam apsolutno najmlađi u toj grupi i pored toga jedan od dvojice muškaraca. To i ne bi bilo toliko strašno da se nije radilo o grupi od 16 sredovečnih, mahom debelih žena. Pokušao sam da iskuliram ali pomisao da ću sa tim osobama provesti sledećih sedam dana u nekom izolovanom okruženju me je užasavala. Psovao sam u sebi kretensku potrebu da opsesivno bežim u nepoznato kada se ispred nas pojavilo more koje je donelo mir. Ubrzo smo se našli na vijugavom putu koji koji je išao kroz zelenilo Istarskog poluostrava punog uzvišenja. Nakon pola sata vožnje koja me je potpuno opustila ispred nas se pojavilo brdo na kome se nalazio gradić. Zorana, stara mirovna aktivistkinja, jedina osoba koja sam poznavao i koja mi se u tom karavanu dopadala je pokazala prstom na uzvišenje i rekla: “Tamo idemo”

Nakon dvadeset minuta sam se nalazio u srednjovekovnom gradu sa kojeg je pucao spektakularan pogled na celo poluostrvo. Smestio sam se u svoju sobu, pustio Ali Farku na Aj Podu i prošetao do zida sa kojeg se u daljini videlo more. Zurio sam u horizont i pomislio kako možda i nisam tako loše prošao.

U trenutku kada sam razmišljao o tome koliko pogled ispred mene podseća na opskurni restoran sa bazenom na brdu iznad savane u Keniji, koji mi se urezao dve u glavu godine ranije, Aj Pod se ugasio i ja sam čuo ritam bubnjeva negde u blizini. Izgubio sam se u malim krivudavim ulicama prateći taj zvuk i došao do trga gde su Indijanci i bele devojke, obučene u Indijansku odeću, plesali i udarali različite bubnjeve u transu. Seo sam na pod, zatvorio oči i vrisnuo u sebi od sreće. Odjednom je sve bilo u redu.

Te večeri sastao sam se sa učesnicima programa. Saopšteno nam je da cilj našeg boravka odmor, da se ne preporučuje pričanje o poslu, da smo slobodni da sebi organizujemo vreme na način na koji želimo i da su ljudi iz organizacije tu da nam pomognu oko logistike. Klimao sam glavom u znak odobravanja, slušajući te mudre reči. Saopšteni su nam termini za jogu, obroke i prateće rekreativne aktivnosti koje su bile opcione. Završio sam večeru i uputio se u obilzak mesta. Čitav gradić mogao se obići za dvadeset minuta. Odmah sam ga obišao nekolliko puta nesvesno pokušavajući da zadovoljim histeričnu percepciju velikog grada. Mreža, uskih krivudavih ulica bila je oivičena kamenim kućama starim nekoliko vekova. U celom mestu bila su dva restorana, tri kafea, jedna prodavnica, pošta, dvadesetak galerija i puno umetničkih ateljea. Grpžnjan su zvali “grad umetnika” ali to je bila etiketa koja mu je zalepljena zbog reputacije iz 60tih. Nije tu bilo puno umetnosti. U gradu je bila neka manifestacija posvečena vinu i mesto je bilo puno turista. Pobegao sam sa glavnog trga na kome je neka bizarna mešavina kantri-rokabili benda sa velikim šeširima izvodila neke bljutave obrade dalamtinskih hitova. Tražeći nešto zanimljivo špartao sam uličicama odbijajući se o gradske zidine dok me zvuk gitare i bubnjeva nije doveo u neku galeriju. Provirio sam unutra i video neke mlade, lepe ljude kako izvode neki jam session. Umuvao sam se unutra i neki Italijan me je pozvao da se pridružim i ponudio vinom. Prihvatio sam obe stvari i nakon sat vremena bio sam poprilično pripit i poznavao sam većinu prisutnih, uključujući i Mirka sina vlasnika galerije. On je bio zanimljiv tip, proreklom iz tog gradića i studirao je vajarstvo u Ljubljani. Došao je na vikend i dovukao sa sobom troje Italijana za koje sam tek nakon sat vremena skapirao da su Španci koji su na studentskoj razmeni u Ljubljani. Te Italijane, koji su zapravo Španci, već sam video ranije tog dana na vidikovcu na kome sam ležao praveći se nezainteresovan i kul. Sedeli su, mrvili hašiš i govorili na Španskom za koji sam mislio da je italijnaski. Izgledali su kao i svi evropski bekpekeri sa ponekim dredom u ofucanoj odeći koju su nosili sa stilom. Vukli su neka dva psa sa sobom koja su lajala na sve prolaznike koji su im se približili. Ostatak ekipe koji su se nalazili u galeriji činili su studeneti muzike iz New Yorka, koje je predvodila matora hipi profesorka, i koji su bili na tronedeljnoj radionici u ovom mestu. Svirka je potrajala oko dva sata nakon čega se većina Amerikanaca razišla. Jedini koji su ostali bili su slatka Amerikanka koja je bila u ozbiljnom flertu sa nekim Portugalcem.

Zgotivio sam sa Špancima i Mirkom i ostali smo da sedimo ispred galerije sedeći na ulici, ispijajući crno vino ko je je Mirko neprestano donosio iz podruma i dolivao. Pušili smo hašiš i trtljali. Prirodno, najviše me je zanimala crna, slatka devojka sa naočarima ali sam se pravio nezainteresovan ostavljajući manevarski prostor da skapiram da li je u vezi sa nekim od tih tipova. Tih dana sam generalno mnogo sam više mislio i manevrisao nego što sam tucao ali takva je bila situacija. Crna slatka devojka sa naočarima se zvala Merči, nije bila u vezi ni sa jednim od tipova i naravno jedva je govorila engleski. Iako je zaista želela da razgovaramo par puta me je dovodila do očaja nerazumevanjem stvari o koje sam joj strastveno govorio, kao i uvek kada govorim o sebi. Nakon sat vremena razvlačenja ispred galerije odlučili smo da odemo na feštu na kojoj je svirao onaj opskurni bend. Španci su skakakali uz njima egzotičnu muziku, Mirko je šljokao a ja sam uspeo da nekom lokalnom galeristi i njegovoj devojci prospem pola flaše vina po odeći. Kretenski bend završio je svoj nastup obradom dečije pesme koju sam učio u zabavištu a čije su reči išle ovako:

“U jednoj zimskoj noći, tam' gde je visok breg,

smrznuo se potočić i prekrio ga sneg.

A jedan mali zeka, taj potok traži svud'

Gde je kud je nestao to njemu tišti grud...”

Kada su konačno prestali sa tim svetogrđem odahnuo sam sa olakšanjem i predližio ekipi da odemo na klupu, sa koje se videla cela Istra i gde smo smotali još jedan dzoint. Nisam duvao nekoliko meseci ali se moja odlučnost potpuno polomila pred naznakom slobode koju su ljudi, sa kojima sam proveo veče, nosili sa sobom. Nisam ni pio nekoliko meseci ali je trenutak od kad sam krenuo na Adu Bojanu slomio i tu odluku. Bio sam na putu na kome sam nešto tražio i na njemu nije bilo prostora za principe. To me je istovremeno hrabrilo i izluđivalo.

Bio sam previše strejt da bih se opustio i previše napet da bih se napijao. Nisam mogao da se sastavim i nisam znao gde se nalazim.

U jednom trenutku Španci su otišli po pse i ćebiće jer su odlučili da spavaju napolju a ja sam ostao da sedim i pričam sa Mirkom. Mirko je imao 26 godina i bio je unuk jednog od osnivača ovog grada. Fora sa osnivačima je bila ta što je ovaj grad bio naseljen uglavnom Italijanima koji su negde oko 1954 u posleratnom kontekstu drugog svetskog rata “humano preselejeni” sa Istre. Gradić je opusteo i krenuo da se raspada pa su umetnici iz udrženja slikara iz cele SFRJ na inicijativu par ljudi medju kojima je bio i Mirkov deda odlučili da nasele to mesto i naprave umetničku koloniju. Bilo je to 1964 i onu su pratktilno pulsirajući bit ritmom skvotirali ovo mesto uz dozvolu vlasti. Pravi primer dionizijskog socijalizma. Mirko kaže da mu je deda pričao da je prvih pet godina to zaista bilo uzbudljivo, jedinstveno i neponovljivo a da je nakon toga sve komercijalizovano. Mogao sam da zamislim umetnike kako se razvlače na na ovom božijem mestu daleko od civilizacije izmedju 1964 i 1969 i sve mi je bilo jasno. Mirko je rekao da sve što me zanima mogu da pitam njegovog oca koji je kao riznica. Rekao je misteriozno:

“Čuj, moj stari zna sve ali ima jednu osobinu. On ne voli da gubi vreme”

“Razumem”, konspirativno sam klimnuo glavom iako nisam imao pojma o čemu priča.

Mirko je klateći se o flašu vina nastavio da govori:

“U ovom gradu preko zime živi 90 ljudi. Danas više ne može da se živi od turista. Hajde da bar ostave neki euro ali niš, samo protutnjaju kroz grad sa fotoaparatima. Mi više ne otvaramo galeriju ujutru kada oni dolaze. Ne isplati se. Voleo bi da vidim nekog od njih zimi, kada nema nikoga i kad puše bura 120 na sat. Tada na ulici ne možeš da vidiš žive duše. Jedini način da se socijaliziraš je da odeš u kafanu. Trebalo bi da odeš i da upoznaš stare Istrane koji žive ovde oduvek. Trebalo bi da čuješ njihovu priču. Ja sam cili život ovde ali moji roditelji i preci nisu. Znaš, ja sam prvo dete u ovom gradu rođeno posle drugog svetskog rata. Tako me svi ovde svi znaju i primetio sam da me zbog toga nekako obožavaju. Ja sam ovde upoznao više ljudi iz cilog sveta nego bilo gde drugo. Kad me neko pita ja kažem da je ovo otok na zemlji....Ej, znaš ti da ovde pre par godina nisi mogao da vidiš ni jedno od ovih svetala koje se vide danas na Istri. Niš, a vidi danas. Nije to više isto. Danas imaš ovde 20 galerija i njih sedam vredi a nekada si imao 15 i sve su vredele. Nekad je bilo sto procenata a danas je čet...četrdes...”, počeo je da muca i zapliće jezikom a potom zaronio u misli.

Sve sam razumeo ali sam želeo da upoznam njegovog oca i pokupim informacije iz prve ruke. Uskoro su se pojavili Španci i mi smo se preselili na vidikovac na gradskim zidinama, mestu na kome su oni odlučili da prespavaju. Imali su čitavu kuću na raspolaganju ali su želeli da spavaju na otvorenom. Bili su valjda putnički romantični. Ubrzo su nam se priključili još neka ekipa među kojima je bila i slatka Amerikanka sa Portugalcem. Shvatio sam da je on bio muzičar koji je svirao tog dana na trgu sa onim Indijancem za kojeg se ispostavilo da je zapravo Brazilac koji već par godina dolazi u ovo mesto, umetničari, glumi seosku ludu prodajući svoju tradiciju i egzotiku.

Ništa mi nije bilo jasno oko tog indijanskog performansa.

Nekako sam počeo da razgovaram sa Amerikankom i odmah me je iznervirala tipično odvratnom small- talk ljubaznošću. Bila je potpuno egzaltirana i nekako besvesna. Vrištala je dok mi se obraćala:

“Danas si došao ovde, poptuno si sam i upoznao si sve ove ljude ? Ovo je tvoje prvo veče i uživaš ovde gledajući zvezde ? To je tako super. Čoveče, to je tako kul. Meni se ovo mesto neverovatno dopada. Potpuno me inspiriše. Svi su tako super. Ostaješ sedam dana ? Zar to nije super, čoveče? Videćeš ovde je super...”, trtljala je kao navijena.

Nisam mogao da dođem do reči od nje ali kako je njeno brbljanje odmicalo nisam ni želeo. Užasno me je nervirala i nisam bio siguran da li je to zbog toga što je kreten ili zato što se muvala sa Portugalcem. Portugalac je bio kul, profesionalni muzičar dečijeg lica sa nekim tužnim i vlažnim očima. Pevao je i svirao kao Seu Jorge. Ubrzo sam odlučio da se povučem. Slatka, mala crna Španjolka sa naočarima bila je obuzeta traženjem psa koji je nestao a ja sam bio obuzet vinom i previše taktičan da bi se upuštao u celu tu priču. Dok sam odlazio čuo sam Portugalca kako svojim izlomljenim engleskim objašnjava Amerikanki.

“U filmu The Doors Dzim Morisona glumi Val Kilmer. Film je neverovatan. Ne znam da li si znala da im u jednoj emisiji nisu dozvolili da otpevaju Baby we cant get much higher...”

“Zašto ?”, upitala je lepa devojka kreten dok sam nestajao u mraku.

II

Da sam te večeri znao da sam prisustvovao jednom sporadičnom incidentu, običnoj slučajnosti, sticaju okolnosti kojim me je svevišnji zajebavao nikada se ne bih tako lako povukao. Ali nisam.

Sutradan sam se probudio veseo i zadovoljno obrnuo krug po gradiću. Sreo sam usput Špance, popio kafu sa njim, popričao o nekim banalanim stvarima, došao u iskušenje da se naduvam od ranog jutra ali se iskulirao i potom ih ispratio do auta jer su palili dalje. Bio je to njihov poslednji vikend pre povratka kući i želeli su da ga potpuno iskoriste. Razmenili smo brojeve telefona i adrese. Pozvao sam ih u Beograd i posebno naglasio devojci da je više nego dobrodošla. Izgrlili smo se i oni su otišli. Upoznao sam ih veče pre toga ali sam bio čudno tužan zbog njihovog odlaska.

Da sam znao šta me čeka vrištao bih za njima.

U velikom stilu, uskočio u njihov auto u pokretu i odjezdio sa njima u nepoznato da lupamo u bubnjeve, sviramo gitare, pevamo, duvamo hašiš, pijemo vino i jedemo hleb sa paštetom za doručak. Ti divni, ofucani bekpekeri sa stilom u svom iznajmljenom automobilu. Oni su sve što je ostalo od hipika. Ubrzo posle njih otišao je i Mirko nazad u Ljubljanu.

Ostao sam opet sam.

Čitav taj dan proveo sam šetajući levo-desno ali već nakon dva sata postalo mi je opasno dosadno. Nije bilo nikakve radosti u blizini a ja je u sebi nisam mogao pronaći. Naprotiv.

Kako sam empatičan sa starosedeocima, u kom god mestu da se nalazim, dodatno su me u celoj priči nervirali turisti koji su po ceo dan dovoženi autobusima i istovarani u grad. Onda su se grupama kao pomahnitali uletali u naselje u svojoj odvratnoj turističkoj odeći slikajući svaki jebeni kamen koji su videli, unoseći neku tenziju, zauzimajući sve vidikovce i blokirajući uske ulice svojim turističkim formacijama krda. Otići će kući i imaće 100 fotografija sebe na brdu u srednjovekvnom gradiću u kome nisu ostali duže od sat vremena. Iz prezira prema njima i saosećanja sa stanovnicima odlučio sam da ne nosim aparat sa sobom. Kako nije bilo ni Interneta u celom mestu oslobodio sam se i toga. U jednom trenutku sam ugasio i telefon da bih odspavao ali posle nisam mogao da ga upalim jer nisam znao napamet svoj pin broj. U roku od par sati izgubio sam sva socijalna pomagala. Šetao sam po gradu, slušao muziku, eskivirao turiste, izležavao se na suncu, svirao usnjak i zaista uživao prvih par sati. Onda me je obuzeo neki užas.

Pokušao da meditiram ali me je na pola krije prekinuo čovek sa motornom testerom koji je nemilosrdno ispred mene sekao neko drveće. Meditacija mi prosto nije išla od ruke tih dana. Shvatio sam to kao znak da je vreme da počnem da pijem. Mesto je prosto mamilo na alkohol. Toliko nije bilo ničega što bi moglo da se radi da je alkohol na ovom delovao kao prirodni poslepodnevni saveznik. To je medjutim bio začarani krug jer se uzrok vrlo brzo pretvarao u bumerang. Nije bilo sadržaja ni za pijanstvo.

Fešta koja je predhodnog dana bila u gradu je završena i sa dolaskom noći gard je potpuno opusteo. Montažni kafići i bine su spakovani a ja sam već do te večeri znao sva lica ljudi koji su gradu živeli a sa nekima sam već pozdravljao u prolazu. Osećao sam se glupo da se nakon desetog sretanja prolazim bez reči pored njih. Došla je noć, pala je kiša i ja sam se odjednom našao sam i pijan u pustom gradu na vrhu brda.

Kao i predhodne noći odlučio sam da šetnjom pronađem neke zanilmljive ljude. U gradu je bila grupa mladih aktivista NVO-a iz cele Evrope koji su bili u prolazu obilazeći region. Porazgovarao sam sa nekom nametljivom Turkinjom koja mi je objasnila da se bave omladisnkom politikom. Deca Evrope uživala su u investiranju u novu kulturu. Dok sam razgovarao sa njom poželeo sam da nadjem njihovog organizatora, da joj preložim da pusti moj film, da im predstavim novi koncept aktivizma, da ih fasciniram i pokažem koliko sam kul i što je najvažnije da dokažem sebi da sam i dalje živ. Srećom obuzdao sam se shvatajući koliko glupo i pretenciozno bi to sve izgledalo. Muvao sam se tako po gradiću neko vreme ali se ništa nije dešavalo. Video sam one studente muzike ali su oni delovali nekako samodovoljno i bez preterane potrebe za interakcijom. Ona lepa Amerikanka koja se muvala sa Portugalcem čak mi se nije ni javila. Kučka.

Već sam počeo da paničim kada sam iz velike kamene kuće čuo neki smeh. Grupa mladih ljudi je sedela u krugu i ja sam se kao psihopata prišunjao prozoru. U tom trenutku jedan tip, vidno pijan prišao je prozoru i ja sam zatečen nekako skupio hrabrosti da ga pitam da li mogu da se pridružim njihovoj zabavi.

“Ali igramo se Mafije, a ti ne znaš pravila, hahahahaha”, odjebao me je kroz cerekanje.

Hteo sam da kažem: “Znam, znam pravila !” ali sam nekako uspeo da sačuvam malo dostojanstava a već u sledećem trenutku sam vrištao sledeći tekst:

“Znam ja jebena pravila MAFIJE i mrzim jebene igre za socijalizaciju jebenih aktivista koji ne znaju drugačije da komuniciraju jedni sa drugima nego se napiju sede u krugu i igraju društvene igre u nadi da će se na kraju večeri ogrebati o neka ledja koja će masirati. Serem ti se na tvoju igru i na vaše jebene pretenciozne stavove pička ti materina bezobrazna. Jebale vas nevladine organizacije i vaši dosadni životi. Jebeni potrošači novca još jebenijih poreskih obveznika...”

Kada sam završio propoved aktivistima koju sam izgovorio u sebi blentavo sam se okrenuo i otišao dok me je pijani aktivista gledao nezainteresovano. Bio sam najusamljeniji luzer na poluostrvu ali sam bez obzira na to dobro poznavao NVO aktiviste. Zapravo aktivisti su pogrešan naziv za njih jer svi oni najčešće dobijaju novac za to što rade. Postoji razlika između mladih aktivnih u NVO u Evropi i kod nas. Na Balkanu su uvek sva pitanja sudbonosna, nerešiva i istorijska i samim tim unosi se mnogo više emocija u svaki oblik delovanja. U Evropi su aktivni mladi koji imaju potrebu za nekom vrstom društveno odgovornog rada i ne unose toliko puno strasti kao ovde. Paradoksalno aktivisti NVO u Srbiji i na Balkanu mogli bi se uporediti sa anarhistima i skvoterima u Evropi. Samo, aktivisti su ovde primali novac za rad koji su obavljali a zbog fašisoidne ideologije miksa nacionalizama i verskog fanatizma oni nikada nisu ni mogli da budu levičari. Biti aktivista u Srbiji značilo je apsurdno delovati u formacijama neke liberalne gerile. Zalagali smo se za tržište da bi ga u nekoj neizvesnoj budućnosti kritikovali. Bili smo van svakog konteksta savremenosti u strašno ograničenom manevarskom prostoru. Ludilo je bilo moćno.

Zapetljan i rastrzanovim mislima oteturao sam se do sobe i zaspao obučen.

Sledeći dan bio je gotovo identičan s tim što sam se osećao još usamljenije. Alkohol je kod mene raspaljivao anksioznost pa sam odlučio da ga ne pijem pre noći. Pokušao sam da nadjem Mirkovog oca i da ga malo ispitam o istoriji garda ali i on je bio u Ljubljani. Izbrojao sam da sam do dva sata popodne tog dana četiri puta odlazio u jedni kafić sa pogledom na poluostrvo. Pio sam redom kafu, zeleni čaj, sok, kafu, vodu i svaki put dolazio sa različitim planom da čitam, da montiram i slažem slike ili slušam muziku. Svaki put sam se zadržavao po pola sata i nakon toga tumarao pokušavajuči da nađem neko novo mesto. Imao sam potpuno jasan uvid u svaku svoju misao odnosno u njihove rojeve i pojačano sam osećao svaku emociju od kojih ni jedna nije bila ohrabrujuća ni prijatna. Nisam znao šta ću sa sobom. Bio sam ogoljen i očajan bez ikoga ko bi me rekonstruisao. Želeo sam da se nekako isključim i bog mi je svedok (nemam nikog drugoga ko bi posvedočio) je da sam želeo da se opustim i uživam. Proces započet na Adi Bojani me je stigao i od njega nije bilo bežanja ovog puta. Jedina ogledala o koja sam mogao da se ogledam bila su ona u mojoj glavi. U jednom trenutku sam čak pomislio da mi je neko ubacio esid u piće bez znanja ali sam tu tezu objasnio kao neporpavljivo paranoičan izgovor. Ovo sranje je bilo stvarno. Onaj uzvik zadovoljstva od prvog dana vratio mi se iz utrobe kao urlik. Vrisnuo bih da sam mogao. Uzdržao sam se jedino jer sam pomislio da bi to bi definitavan znak da sam odlepio. Glupa istina koju nisam želeo da vidim je da je beg ili skrivanje na bilo koje mesto bilo nemoguće. Smrt, strah, ludilo i melanholija bili su uvek sa mnom- moji nerazdvojni ortaci. Oni su bili manifestacija nečega drugog, nečega mnogo očiglednijeg. Uspeh me je plašio više nego poraz. Tepih egzistencije bio mi je izmaknut ispod nogu i nije bilo više mesta na koje sam mogao da se sakrijem niti sam mogao da dugoročno blurujem svoj um. Alkohol je kratkoročno pomagao ali bi se već sutradan sve vraćalo još snažnije. Droge sam davno odbacio jer su me više sputavale nego što su mi pomagale. U glavi sam sve vreme imao brod, raj iz kojeg sam izbačen, i put na kome sam se nalazio je trebalo da rekonstruiše sve te fantazme. Dogodilo se sasvim suprotno. Zaglavio sam se u paklu besmisla i usamljenosti. Na neki perverzan način to nisam čak želeo ni da menjam. Pretvarao sam se u mizantropa i dosledno sam nosio tu auru. To saznanje mi međutim nije pomoglo, nisam osetio nikakvo olakšanje. Odlučio sam samo da se prepustim tom talasu. Najgore što je moglo da se desi bilo je da umrem ili poludim. Nešto je već moralo da se dogodi a osećaj nekakvog happy end-a bio je ipak prisutan u tragovima sve vreme. Da budem iskren, nisam ni imao drugog izbora.

Jedini prijatelj koga sam imao bila je neka opsesivna, siva, francuska pudla. Pudla se muvala oko restorana na čijim sam stepenicama provodio vreme svirajući i čitajući. Pudla je zaista volela da joj neko baca kamen koji bi ona potom donosila. Radila je to sa takvom fascinatnom opsednutošću da sam morao da ispoštujem njeno ludilo. Njen poremećaj bio je poznat domaćem stanovništvu i uglavnom bi svi nakon par minuta odustajali od sizifofskog rituala. Ja sam se tome posvetio mnogo ozbiljnije. Bacao sam kamen sve dok je pudla bila spremna da ga donosi. A bila je veoma spremna. Bili smo dobar par opsesivna pudla i ja. Nakon prvog dana prepoznala je u meni saveznika pa je čim je videla da sedim donosila kamen. To se izgleda dopalo debelom vlasniku restorana kome je pudla pripadala i on je počeo da me gleda sa nekim simpatijama. Debeli vlasnik restorana i pudla imali su svoj ritual. On je vozio svoj skuter u krug po gradiću a pudla je jurila za njim. Zaista čudna pudla. U restoranu debelog vlasnika radila je njegova debela žena i njihova debela ćerka. Bili su jako ljubazni i svi zajedno su delovali kao jedna srećna, debela, porodična zadruga.

Pored opsesivne pudle grad je bio pun mačaka i sve su izgledale isto. Bile su debele, rundave, lenje, nakostrešenih dlaka i delovale su kao posebna vrsta mačaka. Ono što me je fasciniralo kod njih je što nisu imali nikakav strah od pasa. Kada su psi onih Španaca kidisali na njih lajući kao pobesneli one se nisu ni pomerile. Nije im bilo jasno o čemu se radi. Psi koji su živeli u gradu bili su miroljubivi prema njima.

Te večeri sam sanjao mačke. To nisu bile mačke iz grada več neke druge, agresivne koje su me ujedale i grizle. Prestale su da me ujedaju tek kada su zarile svoje zube, koje su zapravo bile proteze, u moju ruku i zatim mnjajukajući pobegle ostavljajući me sa njihovim lažnim zubima. Nisam imao pojma o čemu se tu radi. Sledećeg jutra sam otišao na jogu a potom odlučio da nema šanse da provedem još jedan dan u ovom gradu.

drugi deo